Košarka je u definitivno jedan od najpopularnijih sportova današnjice. Kako u svetu, tako i kod nas. Veliki broj dečaka svoje prve košarkaške korake naprave još kao veoma mali. Ni Oliver Mijušković nije počeo drugačije. Prvi put je na parket stao sa nepunih 10 godina, a ljubav koja se vremenom rodila traje do današnjeg dana. Pored košarke kojom se aktivno bavi i igranja za seniore KK Astre, Mijušković ne zapostavlja fakultet. Igrajući za ekipu FPN-a stvorio je kredibilitet i izgradio poverenje igrača, te od ove godine ima i ulogu kapitena.
Moglo bi se reći da je trener iz škole fudbala “krivac” što je Oliver izabrao košarku pre fudbala.
“ Moja prva želja je definitivno bio fudbal. Njega smo najviše kao deca igrali, kako u školi, tako i u slobodno vreme. Kada je došlo vreme da počnem da treniram, trener iz škole fudbala se nije javljao na telefon, a već sutradan sam dobio flajer za školicu Crvene zvezde. Bez razmisljanja sam pristao i dan-danas kazem da je to bila Bozja volja. Moja ljubav prema kosarci tada nije bila velika, ali je vremenom rasla i sada ne mogu bez nje”.
Od momenta kada je napravio prve košarkaške korake, Mijušković se iz dana u dan trudio da napreduje, pa je većinu slobodnog vremena provodio na košu u kraju.
“ Mislim da sam pre prvog treninga košarkašku loptu držao mozda 2-3 puta u rukama. Šutirao sam sa obe ruke, nakon dva meseca treninga nisam znao šta znaci levi, a šta desni dvokorak. Sećam se da me je bilo sramota kad me je trener izveo pred celu ekipu i kad nisam znao da pokažem kako se radi.Međutim, isao sam korak po korak i ucio. Uz to sam sa društvom po ceo dan za vreme leta bio na košu i trudio se da svaki slobodan trenutak iskoristim kako bih napredovao i bio što bolji . Mislim da sam se tu najvise i razvijao”.
Oliver je istakao da je od svakog trenera sa kojim je radio naučio nešto važno, ali da nijednog ne bi izdvajao.
“ Svačije savete i sugestije imam u glavi. Mogao bih da nabrajam sva imena, ali mislim da je to sada nepotrebno. Trudio sam se da upijam od svakog, ali mislim da sam tek nedavno sazreo što se košarke tice. Jos jedna bitna figura je moj otac, koji me je često kritikovao i samim tim podsticao da budem bolji. Često se zapitam gde bih bio da sam ga slušao kada sam imao 14/15 godina i da sam svaki dan trenirao sam na košu. Košarka se uči ceo život i ne postoji niko ko će vas naučiti sve, ali postojite vi sa željom da znate što više”.
Najviše sezona mladi organizator igre proveo je u As basketu gde smatra da je upravo i najviše napredovao, ali i u kom je bio kada je odigrao sezonu za koji ga vezu najlepša sećanja.
“Posle svakih letnjih priprema moj napredak je bio očigledan. Što se tice košarkaške zrelosti, staloženosti u igri, znanja i samopouzdanja, koje je za mene najvažnije, najviše sam napredovao proš le sezone u Astri. Mislim da sam preskocio dva stepenika umesto planiranog jednog. Ono sto smatram najbitnijem ječinjenica da nikada nisam napravio korak unazad, samo sam ponekad pravio manje korake unapred. Da sam imao više herca kao klinac, mislim da bi koraci bili brži i veći. Takođe, istakao bih da sam najlepšu sezonu imao upravu u As basketu gde sam bio najduže. Upravo te sezone konkurencija je bila baš velika i zauzeli smo peto mesto i zaista niko nije očekivao takav uspeh malog kluba kao što je As basket. 5. Mi smo ipak verovali od prve utakmice u sezoni, bili smo porodica, načelu sa trenerima Markom Grujićem i Branislavom Lađarevićem i uložili smo svi sve. Na dan najbitnije utakmice u sezoni, ušivao sam glavu koju sam razbio vraćajuci se sa koša. Plakao sam kao kiša, ne od bolova, vec od činjenice da ne mogu da igram. Presedeo sam ceo meč pored trenera, pobedili smo u produžetku košem u poslednjoj sekundi. Taj dan ne bih menjao ni za šta u životu i u šali umem da kažem da je to najbolja utakmica koju sam odigrao”.
U sezoni za nama, Mijušković je pruženim sjajnim partijama igrajući za Astru zaslužio titulu MVP igrača, pa nam je otkrio svoje utiske.
“ Osećaj je bio izvanredan. Biti izdvojen u konkurenciji svih tih momaka je velika privilegija za mene. Košarka je timski sport. Kada dodaš neko drugi treba da postigne koš da bi se tebi pisala asistencija. Ne bih uspeo bez saigraca i trenera. Oni su mi ulivali poverenje, osetio sam da mi veruju. Igrao sam mirno, verovao sam u uspeh, kako individualni tako i timski i sveo sam greške na minimum”.
I ako je trenutno sezonu počeo u Beovuku, Oliver nam je objasnio zašto je ipak odlučio da se vrati pređašnjoj ekipu Astre.
“ Beovuk igra ligu koja je odmah ispod KLS-a. Putuje se po celoj Srbiji. Liga iziskuje mnogo vremena, truda i posvecenosti. Zaposlio sam se i redovno sam stizao na treninge, ali sam osetio da nije to to. Kao da nisam prešao nivo, a zakoračio sam na veći. U dogovoru sa trenerom odlučili smo da ostatak sezone provedem u Astri gde ću napraviti medjukorak koji mi je neophodan. Osećam se komforno i uživam u košarci. U Beovuku mislim da bi čitava sezona za mene bila natezanje, a to je u ovim godinama loše”.
A kada se okrenemo studentskoj košarci, ekipa FPN-a ove sezone dobila je novog kapitena, upravo Olivera Mijuškovića.
“ Poziciju kapitena shvatam veoma ozbiljno. Kako trener ne može da bude stalno sa nama delimično se stavljam i u tu ulogu. Moram pratiti dešavanja i konstantno biti u toku, ali s obzirom da mi retko kad nešto promiče, to mi ne pada teško. Kao kapiten akcenat stavljam na dobru komunikaciju, kako na terenu tako i van njega.Ovim putem apelujem na ljude iz studentskog parlamenta i organizacija koje se tiču sportskih liga da se što pre dogovore i naprave ligu kako bismo sezonu mogli da odigramo svi kako treba. Ne želim nikakve podele, treba da postoji samo jedna studentska liga, a ove godine i kup, posto sezona nije počela na vreme”.
O svojoj ekipi nije pričao mnogo, ali istakao je da svi imaju jedan zajednički cilj koji će ih voditi do pobeda, makar se Oliver nada.
“ Za ekipu mogu reći da je veoma ambiciozna. Još uvek nismo uigrani, jer sam većinu momaka upoznao tek pre nekoliko nedelja, ali mislim daćemo u naredne dve godine osvojiti studentsku ligu. To mi je velika želja, a znam da i momci veruju i to podjednako žele koliko i ja. Ne mogu istaći počemu se razlikujemo od ostalih jer u ovom sastavu jos nismo igrali utakmice. Mislim da smo košarkaški kvalitetni i popunjeni na svim pozicijama, a uz to ćemo imati i “dugu klupu”. Ključna stvar će biti da svako nauči šta treba da radi na terenu i da taj posao obavi kako treba. To mozda zvuči lako, ali potrebno je da se prilagodima jedni drugima. Mđju nama nema zle krvi i svi smo optimistični”.
Ako se vratimo dve godine u nazad, kada korone nije bilo i kada je bilo mnogo lakše organizovati studentske turnire, lige i takmičenja, ne može zaboraviti da su košarkaši FPN-a osvojili srebrnu medalju na UNIADI.
“ Možda ce zvučatičudno, aličinjenica da se nismo bas dobro poznavali, nas je nosila na UNIADI. Nekoliko novih momaka i ja smo se tada tek priključili ekipi i pre turnira zajedno smo imali samo dva treninga. Došli smo tamo i nismo znali šta da ocekujemo. Pronašli smo se, energija je bila na zavidnom nivou. Išli smo meč po meč i na kraju mi je ostala žal zbog slabe partije i otpora koji nije bio na zavidnom nivou u finalu. Međutim, bio sam izuzetno ponosan i iznenađen ostvarenim uspehom. Medalja i dalje visi iznad mog kreveta i posebna me sećanja vezuju za nju”.
Za kraj razgovora, Mijušković nam je otkrio svoje planove za budućnost, ali i kako uspeva da bude uspešan i na fakultetu kao i u košarci.
“ Ključ uspeha za mene je dobra organizacija. Kada radite stvari koje volite to vas ne umara psihički, iako sam nekada fizički potpuno istrošen. Novinarstvo sam upisao zato što je interaktivno i dinamično, baš kao i košarka. Često učim po autobusima i parkovima, ali to je sve čar aktivnog života kakav vodim. Što se tiče planova za budućnost, trenutno sam tu kao igrač i sportski novinar. Ceo život ću biti u sportu na ovaj ili onaj način, jer je sport moj život. Voleo bih da budem trener, to mi je velika želja i prepoznajem u sebi potencijal”.
Fejsbuk komentari