Nikola Ranisavljević – Studentski sport kao odskočna daska za profesionalnu karijeru

999

Futsal je sport o kojem se u profesionalnim okvirima retko kada govori. „Mali fudbal“ oduvek je bio u senci „velikog“, mnogo isplatljivijeg sporta. Ipak, mnogi su svoju sreću nakon igranja fudbala pronašli upravo u futsalu, gde su napravili zavidne karijere. Tim putem išao je i Nikola Ranisavljević, nekadašnji futsal reprezentativac naše zemlje. Tokom karijere branio je boje najboljih futsal klubova u Srbiji, od Marba i Ekonomca, preko Kolubare i Smedereva do RB-a iz njegovog rodnog mesta Valjeva. Ipak, ko zna šta bi se desilo da nije upisao Filozofski fakultet u Beogradu gde je počeo sa ozbiljnijim igranjem ovog sporta. Nikola je u razgovoru sa nama pričao o ranoj karijeri, tranziciji na futsal, ali i studentskim danima, kao i o njegovom trenutnom poslu u Istorijskom arhivu Valjeva.

Finalni dan USSB

 

Prvi kontakt sa futsalom imao je još u četvrtom razredu kada je njegov profesor iz osnovne škole organizovao fudbalsku sekciju. „Praktično smo trenirali samo u sali, i to se može podvesti pod prvi ozbiljniji kontakt sa mojim budućim sportom. Dve godine nakon toga nekoliko najtalentovanijih dečaka, među kojima sam bio i ja, poslato je u Fudbalski klub Budućnost iz Valjeva. I pored toga, do kraja osnovne škole nismo prekidali sa treninzima u sekciji. Ta generacija osvojila je skoro sve turnire na teritoriji naše opštine koji su bili organizovani tih godina.“

Od petnaeste godine u prvom planu bio je fudbal. I pored igranja u Beogradu, nije zapostavio futsal. „Turnire u „malom fudbalu“ igrao sam sve do osamnaeste godine. Kada sam upisao fakultet nisam više imao toliko slobodnog vremena koje sam mogao da posvetim treninzima fudbala. Tada sam odlučio da prestanem da se bavim njime. Poslednja ekipa za koju sam nastupao bila je lazarevačka Kolubara, koja se tada takmičila u trećem rangu takmičenja, Srpskoj ligi Beograd.“

Nakon što je započeo studiranje na Filozofskom fakultetu upoznao je nekoliko kolega sa kojima je krenuo da igra „mali fudbal“. Započeo je takmičenje u studentskoj ligi o kojoj ima samo reči hvale. „Tada sam se vratio svojoj prvoj ljubavi, futsalu. Oformili smo dobru ekipu i trenirali u sali ispod platoa. Filozofski fakultet je tada bio u drugoj studentskoj ligi. Zanimljivo je da se liga tada igrala na otvorenom, na Bežaniji gde je stalno duvao vetar. Prvu sezonu odigrali smo iznad očekivanja i plasirali se u polufinale gde smo izgubili od Poljoprivrednog fakulteta zbog čega se, nažalost, nismo plasirali u najviši rang. Ipak, to smo uspeli već naredne godine. Kasnije smo se domogli i polufinala prve studentske lige gde smo tesno izgubili od FON-a, ali tada sam se već uveliko bavio futsalom i dolazio sam na utakmice kad god su mi obaveze to dozvoljavale. Studentska liga tada je bila sjajno organizovana, dosta dobrih igrača poniklo je u njoj. Ona je poprilično pomogla razvoju futsala u Srbiji.“

Pošto se na početku studija vratio „svom“ sportu, ubrzo je izrazio želju da pređe na viši nivo. Sticajem okolnosti, počeo je od samog vrha srpskog futsala, zbog čega je donekle zapostavio studije. „Jedan od mojih drugova bio je golman na terminima u balonu. U njegovoj ekipi često je bio Miško Bogdanović, tadašnji kapiten Marba, jednog od dva tima koji su postojali u Beogradu. Zamolio sam ga da pita Miška da li mogu da dođem na probu. Otišao sam i ostavili su me u timu. Prvih šest meseci samo sam trenirao sa njima jer su bili na daleko višem nivou nego ja. Uporedo sam igrao i za fakultet i išao na individualne treninge što mi je omogućilo napredak. Kasnije sam registrovan i počeo sam da upisujem prve minute na terenu. Bilo je jako teško uskladiti sve obaveze sa fakultetom. Bio sam toliko „zagrižen“ i opterećen futsalom da sam maltene svakog dana na računaru gledao prenose inostranih utakmica.“

Jedan od najvećih uspeha srpskog futsala jeste Svetsko univerzitetsko prvenstvo u Koperu 2008. godine. Srbija je tada osvojila treće mesto u jakoj konkurenciji. Među bitnijim igračima bio je i naš sagovornik. „Ozbiljno smo se pripremali za takmičenje. Nekoliko igrača otkazalo je nastupe, tako da tim koji je sastavljen nije bio najkvalitetniji. Imali smo i kadrovskih problema pošto se Milosavac povredio na prvoj utakmici. Veliki broj saigrača nisam poznavao, ali uprkos tome i brojnim pehovima nismo se obeshrabrivali. Grupu smo prošli sa svim pobedama, nakon čega smo u četvrtfinalu bili bolji od Kine. U polufinalu nas je sačekao tim Portugala koji je bio daleko kvalitetniji od nas. Najbolji meč odigrali smo kada je to bilo najpotrebnije i savladali smo domaću selekciju u susretu za bronzu. Ovaj uspeh je klasičan primer kako se kroz timski duh i drugarstvo može doći do velikih rezultata. Kasnije sam kao kapiten igrao na dva Evropska univerzitetska prvenstva i na još nekim takmičenjima za Univerzitet u Beogradu, međutim nismo uspeli da ponovimo uspeh iz Slovenije.“ 

Karijera Nikole Ranisavljevića išla je uzlaznom putanjom i ubrzo je dobio poziv u A selekciju reprezentacije Srbije. Promenio je nekoliko klubova, nakon čega mu je zamalo izmakao poziv na Evropsko prvenstvo. „Jedinstven je osećaj igrati za reprezentaciju i na to sam posebno ponosan. Kada sam dobio poziv bio sam u šoku. Za nekoliko godina od studentske lige došao sam do reprezentacije, delovalo je nestvarno. Što se tiče klupske karijere promenio sam nekoliko klubova i poprilično dugo igrao na vrhunskom nivou. Čini mi se da je bila 2007. godina kada sam bio na pozajmici iz Marba u Ekonomcu, a upravo su ta dva tima kasnije igrala u finalu, tako da sam te sezone bio i šampion i vicešampion. Kasnije sam, zajedno sa velikim brojem igrača prešao u Kolubaru. Takmičili smo se u Ligi šampiona, a u ligi smo bili drugi. Ponovo, veći deo ekipe prešao je u Smederevo. Išli smo tamo gde je bilo novca, takva je bila situacija. Tu sam se zadržao neko vreme, a ubrzo sam sam se našao i na širem spisku reprezentacije za Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj 2012. godine. Nisam dobio poziv, ali mislim da ga nisam ni zaslužio jer sam te sezone bio u padu forme. Ostaje žal što nisam nastupao za A tim Srbije na Evropskom ili Svetskom prventsvu.“

Nakon boravka u Smederevu i završetka fakulteta futsal je pao u drugi plan, a traganje za poslom izbilo je u prvi. Odlučio se za povratak u Valjevo gde se zaposlio u Istorijskom arhivu i zaigrao za lokalni klub RB, za koji ne planira da igra još dugo. „Lep je osećaj igrati kod kuće, posebno kada se uradi nešto više za svoj grad. Posle dve i po godine RB je ušao u najviši rang. Nismo se dugo zadržali, najviše zbog smanjenja lige i kazne koja je dobijena nekoliko godina ranije, a koja je tada došla na naplatu. Trenutno smo u trećoj ligi, u kojoj je kvalitet dosta opao. Umesto mladih igrača koji su ranije „izlazili“ iz ovog ranga takmičenja, sada tu igraju uglavnom igrači koji se bave uporedo i fudbalom, i kojima je jedini cilj dodatna zarada. Bojim se da ako se to bude tolerisalo, u skorijoj budućnosti nećemo biti ni blizu vrha svetskog futsala. Uskoro planiram završetak karijere. Imam sve više problema sa leđima i mislim da je vreme da se posvetim mom poslu u Istorijskom arhivu Valjeva. Volim rad tamo, imao sam nekoliko izložbi, objavio nekoliko radova. Takođe, krenuo sam na kurs UEFA za C licencu, tako da ću se u budćnosti možda baviti i poslom fudbalskog trenera.“

Reprezentacija Srbije nedavno se plasirala na Svetsko prvenstvo drugi put u istoriji. Nikola Ranisavljević im je poželeo sreću uz nadu da mogu da pomere granice srpskog futsala. „Čestitam momcima na plasmanu i velikom uspehu. Većinu igrača lično poznajem, sa Ninoslavom Aleksićem sam čak i igrao u RB-u. Biće im izuzetno teško da ponove uspeh iz Beograda od pre nekoliko godina pošto je Svetsko prvenstvo teže od Evropskog. Ipak, imaju moju punu podršku i nadam se da će zabeležiti novi uspeh.“ 

 

Foto: Privatni arhiv

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB