Mondo basket i koledž košarka. Ne zvuči vam spojivo? Luka Ivković se potrudio da postane. Student i košarkaš Univerziteta Dejd u Majamiju svoje prve „korake“ napravio je upravo u malom klubu iz Zemuna. Put ga je odveo preko okeana, gde će probati i da propliva. Nastupiće za „ajkule“ ove sezone, što mu neće biti prvi put da oblači dres neke koledž ekipe.
Nakon Mondo basketa, ekipe Mladosti iz Zemuna, kao i KK Vizure, Luka je rešio da svoje košarkaške veštine pokaže na jednoj od najvećih scena. U SAD-u bio je student i Njujorškog Koledža Monro.
„Poslednjih nekoliko godina sam veliki fan koledž košarke i već godinama unazad gledam najveći turnir samog koledž sporta “Martovsko ludilo” i nekako sam uvek maštao da osetim čari igranja i studiranja u Americi. Kroz čitavu srednju školu je to bio san, tako da kada sam dobio poziv Koledža Monro nisam razmišljao ni sekundu. Igranje na JUCO-u (dvogodišnji univerzitet) je po meni bila sjajna prilika za kasniji nastavak obrazovanja.“
Brucoška godina, kao i većini pridošlica u novu sredinu, bila je teška. Adaptiranje je zahtevno i kada ste iz neke druge države u Americi. Mora postojati plan i program za svaku aktivnost na i van terena.
„Kao što sam i očekivao frešmen tj. brucoška godina bila je izuzetno teška zbog mnogih stvari. Prvih nekoliko meseci mislio sam da igram drugi sport, s obzirom na razliku između košarke u Evropi i Americi, pogotovo na Juco-u i u Njujorku gde vlada drugačiji mentalitet koji utiče i na igrače. Raspored je skoro savršen i napravi se tako da imaš časove u periodu kada si slobodan od treninga i teretane. Sistem je sjajan jer omogućava školovanje i igranje sporta u isto vreme. Hale su zaista neverovatne i zaprepastio sam se jednom prilikom kada smo imali trening u školi koja je zatvorena već nekoliko godina. Ta sala je u boljem stanju od 95% sala u Srbiji.“
U prvoj sezoni Luka je proveo nešto manje od 9 minuta na parketu imao je 3,2 poena i 1,5 skokova po meču. Sa svojim saigračima je ostvario određenu hemiju i uspeo da podigne jedan trofej.
„Ekipa je bila sjajna što je potvrdilo osvajanje regiona čime su obezbedjene kvalifikacije za Nacionalni turnir gde učestvuje najboljih 24 ekipa u Americi. Tek krajem prve sezone sam se opustio i shvatio ulogu. Nažalost druga sezona u kojoj je uloga trebala biti proširena, nije se dogodila zbog COVID-a i samim tim sam dobio priliku da ponovo budem igrač 2. godine.“
Na Ameriku, kao i čitav svet posledice je ostavio i virus COVID-19. Kada je pandemija počela, umesto putovanja u Kanzas i igranja na turniru gde se okupljaju najbolje koledž ekipe, vratio se u Srbiju.
„Velikom su se brzinom neke stvari desile. Na primer, jedan utorak sam se spremao za nacionalni turnir u Kanzasu, ali sam umesto toga, sutradan imao let za Srbiju. To je automatski značilo da od turnira neće biti ništa.“
Kada je konačno mogao ponovo da zaigra koledž košarku dogodio mu se novi peh koji mu je, uz malo i drugih stvari pokvario planove za drugu „sofmor“ godinu gde je trebalo da ima novu, bolju ulogu u timu.
„Nakon poboljšanja situacije u svetu, mogao sam da se vratim u SAD ponovo, gde je trebalo da proširim svoju ulogu. Kada sam došao, sve je izgledalo kao da ćemo imati sezonu uprkos strogim pravilima koje je škola postavila. Pored toga što je većina časova bila onlajn, na jednom od onih što nisu, moj cimer je bio u kontaktu sa zaraženom osobom. Iako su ga pomerili u drugu sobu, on je morao da bude u karantinu 14 dana, a ja 10, dok je ostatak ekipe trenirao. Bilo je frustrirajuće prolaziti kroz to tada. Zbog ovakvih stvari je upravo i otkazana sezona za Njujorčane u oktobru te (2020) godine. Ekipe u Teksasu, Pensilvaniji su mogle i dalje da igraju, dok smo mi samo trenirali. Napredovao sam tokom pandemije, gde sam, kao i drugi, razmišljao o nekim stvarima i radio stvari za koje nisam imao vremena pre, ali to nije sprečavalo da se osećam iziritirano zbog svega što se dogodilo.“
Ipak, trud je bio nagrađen pozivom jednog od koledža u Majamiju, kada je, kako kaže, posle razmatranja prednosti i mana doneo odluku. Iskustvo na Monrou mu je predstavilo prekretnicu, s obzirom da je imao priliku da oseti čari Njujorka.
„Na kraju druge godine dobio sam poziv koledža iz Majamija. Nakon nekog vremena, i sastavljanja liste „pros and cons“, rekao je Ivković kroz smeh i nastavio, „odlučio sam da prihvatim tu ponudu. Jedna od glavnih stvari zbog kojih sam hteo da odem na Floridu jeste zbog konferencije i konkurencije u njoj, koja je najjača tamo. Samim tim smatram da sam doneo pravu odluku. Igranje na Monrou je bilo jedno pozitivno iskustvo, čak i u prvoj godini, gde mi je trebalo vremena da pohvatam stvari. Mogao sam da osetim život u Njujorku, kao i mešanje svih kultura u njemu.“
Posle Menhetna, prijalo mu je osveženje u vidu Floride. Takođe je morao da promeni način života zbog određenih tehničkih stvari, ali uslovi su i dalje bili na visokom nivou.
„Velika je razlika u između Majamija i Njujorka, gde sam živeo u kampusu. Imao sam i kafeteriju, dok ovde sam spremam hranu i živim van kampusa u apartmanu. Jako drugačije i zanimljivo. Majami je osveženje posle Njujorka, koji je veoma brz grad i ljudi su totalno drugačiji nego ovde, ovde je sve nekako usporeno. Najbolje se to oseti u saobraćaju. Prija mi promena. Sve je na zavidnom nivou, kao i svuda u Americi što se tiče funkcionisanja i uslova. Od mašine koja vraća loptu nakon šutiranja, pa do fizioteraputa koji pomažu oko povreda/oporavka. Uslovi su izvanredni na skoro svakom koledžu. Pogotovo nakon Srbije i Hale Pinki koja je poznata po kofama na vrhu iste.“
Uvek se postavlja pitanje koliko je naporno živeti kilometrima udaljen od porodice, pa i prijatelja iz rodnog kraja. Problem je i zameniti žurke i izlaske, konsantnim treningom. Luka je uspeo da pronađe rešenje i za ove probleme.
„Iskreno nije bilo problema navići se na udaljenost od ljudi koje volim, jer je uz pomoć telefona moguće biti tu čak i kada fizički nisi prisutan. Prijatelji i porodica su uvek tu, gde god bio, makar to bilo 7000 kilometara od njih. Meni su navike i svakodnevne obaveze poprilično prijale zbog ličnog osećaja ispunjenosti. Osetiš se produktivno na kraju dugačkog dana i to je poenta svega.“
Debitovao je i u Košarkaškoj Ligi Srbije za tada Mladost Admiral Zemun, pa nas je interesovalo, kada bi mogao da bira, da li bi radije zaigrao za voljeni Partizan ili zabeležio svoje prve minute u NBA.
„Kada je isključivo debi u pitanju, izabrao bih NBA ligu, ali kada bismo na sto postavili koš sa pola terena u odlučujućoj petoj utakmici finala ABA lige protiv Crvene zvezde ili koša u sedmoj utakmici NBA finala, definitivno bih izabrao prvo haha.“
Podelio je sa nama i nekoliko njemu specijalnih trenutaka iz višegodišnjeg života u SAD.
„Što se košarkaškog terena tiče, pobeda nakon dva produžetka nad najvećim rivalom i plasman na Nacionalni turnir. Trenutak koji je obeležio moj boravak u Americi je svakako prvi dan u Njujorku. Nikada neću zaboraviti osećaj entuzijazma, koji sam osetio kada sam hodao Tajms Skverom. Ne kazu za džabe za Njujork da je grad koji nikada ne spava, zaista ima energiju koja te tera da budes bolji“, zaključio je Ivković.
Ispratićemo putanju ove zvezde u usponu, jer možda gledamo novog Jokića.
Fejsbuk komentari