Jovana i Teodora – kraljice šahovskih tabli

1260

Jovana Erić i Teodora Injac već nekoliko godina uspešno brane boje naše zemlje i to ni manje ni više nego u šahu. Iako se nekada čini da je među mladima u Srbiji ovaj sport sve manje zastupljen, mnogobrojna priznanja ovih devojaka to uspešno negiraju. U razgovoru sa „kraljicama šahovskih tabli“ otkrili smo kako su se ove devojke odlučile baš za šah, ko su im uzori i šta bi poručile mladim kolegama.

Finalni dan USSB

 

Kako su izgledali vaši prvi šahovski potezi?

Jovana: Šah sam naučila da igram sa 6 godina. Posmatrala sam tatu i brata kako pomeraju figure i, kako oni kažu, zainteresovala sam se da i ja naučim da igram. Otac i majka su primetili da imam dobar fokus i da mogu dugo da sedim i razmišljam. Brat me je odveo posle par meseci na jedno školsko takmičenje u šahu, pošto moji nisu bili kod kuće pa je odlučio da povede i mene, da ne ostajem sama. Na njihovo iznenađenje ja sam pobedila i tako su shvatili da definitivno imam nekakav talenat za šah. Nakon toga krenula sam da nastupam i na zvaničnim turnirima i da nižem dobre rezultate

Teodora: Sa šahom sam se zvanično prvi put susrela sa svojih 7 godina, u prvom razredu osnovne škole kada je šahovska sekcija tražila zainteresovanu decu. Mene je to odmah privuklo i već sa 8 godina sam putovala u Vijetnam na svoje prvo Svetsko kadetsko prvenstvo. Tada sam se i uverila da ova predivna igra donosi mnogo toga o čemu ljudi sanjaju.

Koje uspehe iz dosadašnje karijere biste izdvojile? 

Jovana: Šestostruka sam kadetska prvakinja Srbije (od 2003. do 2009. godine) i dvostruka omladinska prvakinja Srbije do 20 godina (2007. i 2008. godine). Seniorska prvakinja Srbije postala sam 2011. godine. Nosilac sam više zlatnih i srebrnih medalja na evropskim kadetskim prvenstvima u ubrzanom i brzopoteznom šahu. Standardna sam reprezentativka Srbije i nastupala sam na tri Olimpijade i tri Evropska prvenstva. Nosilac sam titule ženskog velemajstora. Pored šaha, završila sam i master studije biologije na Biološkom fakultetu u Beogradu. Nastupala sam više puta za univerzitetsku reprezentaciju tokom studiranja. U Zagrebu 2016. godine, na Evropskom univerzitetskom prvenstvu osvojila sam pojedinačnu bronzanu medalju, a u tandemu sa koleginicom Adelom Velikić zlatnu medalju u timskoj konkurenciji. Volela sam da nastupam za univerzitetsku reprezentaciju, jer se i na ovaj način šah dosta popularizovao među studentima. Iako sam veliki individualista, volim i timska takmičenja, pogotovo kada nastupam za reprezentaciju. Ekipa devojaka sa kojima igram u poslednjih nekoliko godina je odlična, imamo sjajnu atmosferu, što smatram da je jako bitan faktor u postizanju rezultata.

Teodora: Od svojih zapaženijih uspeha bih svakako izdvojila trostruku uzastopnu titulu seniorske prvakinje Srbije (2018, 2019, 2020) koju sam uspešno odbranila na upravo završenom prvenstvu u Vrnjačkoj Banji. Nekoliko puta sam ulazila u 10 prvoplasiranih na kadetskim prvenstvima sveta, a 2018. sam osvojila treće mesto. Redovna sam članica seniorske reprezentacije od svoje 17. godine.

 

Koji poznati šahista je najviše uticao na vaš stil?

Jovana: S obzirom na to da volim dinamične i otvorene pozicije u kojima ima prilike za taktiku i razne lepe kombinacije, najviše sam volela da pratim partije Bobija Fišera i Judit Polgar. Šah doživljavam, pre svega, kao umetnost.

Teodora: Ne bih mogla da izdvojim nijednog konkretnog igrača jer ni sama nisam sigurna kako bih definisala svoj stil igre, ali partije koje me uvek fasciniraju jesu zasigurno partije Garija Kasparova.

Kako izgledaju pripreme za jedno šahovsko takmičenje?

Jovana: Šah je dosta naporna mentalna aktivnost, koja definitivno zahteva i dobru fizičku pripremljenost da biste mogli da izdržite naporan tempo, jer jedna partija nekada može da traje i po pet, šest sati, a ako je duplo kolo onda sve to može da bude jako iscrpljujuće. Meni najviše odgovara da radim jogu i pilates, jer nakon dosta sedenja prija mi dubinsko istezanje.

Teodora: Fizička priprema je veoma važan aspekt svakog profesionalnog šahiste, ali daleko od toga da je presudan. Pre bih izdvojila dobar san i dobru ishranu uoči i tokom turnira. Što se same šahovske pripreme tiče, satnice variraju u odnosu na ambicije i mogućnosti, ja se trudim da radim što je više moguće. Već dugi niz godina radim sa internacionalnim majstorom Zoranom Arsovićem, kome sam neizmerno zahvalna na podršci koju mi zajedno sa roditeljima nesebično pruža.

 

Koju zanimljivu anegdotu sa šahovskih turnira pamtite?

Jovana: Kada sam imala desetak godina igrala sam za lokalni klub u Klupcima (Loznici), bila sam jedino žensko dete. Prekoputa mene je seo jedan stariji čovek, pogledao me i viknuo: „Šta ste mi doveli ovu devojčicu da igram sa njom? Rasplakaću je kad je pobedim.“ Nakon njegovog kratkog negodovanja na kraju sam ga ja ipak pobedila. Već tada sam shvatila da se na žene u šahu malo drugačije gleda.

Teodora: Mene sećanje baca na 2010. godinu kada sam tek ulazila u šahovski svet. Putovala sam avionom za Crnu Goru na Evropsko kadetsko takmičenje. Odmah nakon ukrcavanja, avion je dobio dojavu da ne sme još da poleti zbog potencijalnog prisustva oružja u ostavljenom dečijem rancu u kafiću na aerodromu. U tom trenutku sam shvatila da sam ja zapravo ostavila ranac sa figurama i drvenim šahovskim satom koji nije prestajao da kuca što je navelo osoblje da pozovu policiju i obučene pse koji su opkolili moj mali ranac ne znajući šta je u pitanju. Sve se završilo dobro i ranac se ubrzo bezbedno ukrcao sa mnom.

Da li je, po vašem mišljenju, šah izgubio na značaju i zašto?

Jovana: U vreme Jugoslavije šah je cvetao na našim prostorima. Nakon podele države, dosta je izgubio na značaju. Kao i u brojnim drugim disciplinama, finansije su glavni problem koji dovodi do odustajanja. Kada mladi ljudi počinju da se takmiče, sav teret plaćanja takmičenja, turnira i trenera spada na roditelje. Zato sam ja svojima najviše zahvalna jer mi nikada nisu govorili da napustim šah zato što „od toga nema leba“, već su mi pomagali i podržavali me. Naši igrači su u tom smislu uskraćeni za učestvovanje na jakim svetskim openima i internacionalnim turnirima na kojima bi mogli mnogo brže da napreduju. Logično, mnogo razvijenije zemlje imaju i bolje usaglašene sisteme, pa njihovi sportisti imaju čitave timove stručnjaka koji im pomažu. Za šahiste je to apsolutni luksuz u današnje vreme.

Teodora: U Srbiji to nažalost jeste slučaj, iz razloga što se već godinama unazad ne ulaže onoliko koliko se nekada ulagalo, a očekuju se isti rezultati. Ipak, nada postoji da će se nešto u skorijoj budućnosti promeniti i da ćemo konačno moći da stanemo rame uz rame sa šahovskim velesilama sveta. 

 

Šta biste rekle mlađim kolegama, šta je ono što karakteriše uspešnog šahistu?

Jovana: Smatram da biste bili uspešni u bilo čemu, pa i u šahu, morate posedovati i neke ljudske kvalitete i biti izgrađena ličnost. U šahu je psihologija i stabilnost jako bitna. Učite da prihvatate poraz kao nešto što je sastavni deo života i kako da se nosite sa time. Volela bih da vidim i više devojaka u šahu, kao i u disciplinama koje zahtevaju intelektualne napore, jer su nekako od malena usmeravane u drugačijem pravcu – plava boja i autići za dečake, roze boja i barbike za devojčice. Moja sreća je što moji roditelji nisu pravili podelu između brata i mene, pa kad su njega naučili da igra šah, naučili su i mene.

Teodora: Put svakog šahiste je izuzetno težak, dugačak, ponekad i surov, ali pun ljubavi i strasti. Ogroman rad je jedina zajednička karakteristika svih šahovskih majstora, pa bih to izdvojila kao nešto nezaobilazno i najvažnije. I, naravno, svima bih poručila da uvek prate svoj osećaj i ne odustaju od svojih snova.

 

Foto: Privatni arhiv

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB