Svako je kovač svoje sreće

471

Svaki sportista ispisuje svoju priču, ali dobro je kada vašu priču ima ko da nastavi. Aleksandar Aleksić, koji će predstavljati našu zemlju na predstojećim Olimpijskim igrama u kajaku četvorosedu, je treća generacija kajakaša u svojoj porodici. Iako je pred njim velika odgovornost da nastavi stazom koju su utabali njegov deda i njegov otac, čvrsto veruje da će uspeti da bude čak i bolji od njih.

Finalni dan USSB

Kako i kad si počeo da se baviš kajakom?

Počeo sam 2004. godine, kada sam napustio vaterpolo zbog problema sa sinusima. U tom period sam tražio sport kojim bi mogao da se bavim, a pošto nisam preterano talentovan za sportove sa loptom, na suvom (smatram sebe prosečnim), odlučio sam se za kajak. Nedugo nakon što sam počeo da veslam, zatvorili su bazen u Šapcu, tako da sam definitivno doneo pravu odluku.

Zašto si se baš odlučio za ovaj sport?

Mislim da bih bio nerealan kada bih rekao da sam imao neki  jak razlog da se odlučim za bilo koji sport tada, jer sam imao 12 godina i više su mi u glavi bile kompjuterske igre i spavanje nego bilo šta drugo. Ipak, nakon godinu dana počeo sam ozbiljno da treniram, a tada su mi se već svidele neke osobine ovog sporta, pre svega, rad na otvorenom i „čista“ borba, odnosno jasni start i cilj gde pobeđuje najbolji, bez odluka sudija i drugih faktora koji nisu do tebe.

Koji su, za sad, tvoji najznačajniji uspesi na domaćim i inostranim takmičenjima?

U Srbiji sam u svim kategorijama bio prvak države. Ne znam tačno, ali čini mi se da do sada imam 14 zlatnih medalja. Od kada sam nastupao u pionirskoj kategoriji, svake godine sam uzimao bar jednu zlatnu medalju. Mislim da sam dva puta uzeo i po 4 zlatne medalje, naravno, u različitim disciplinama.

Na OI ćeš voziti u četvorosedu, da li je to tvoja jedina disiplina?

Da, to je jedina disciplina koju ću veslati, maksimalno sam posvećen tome kao i ostali članovi četvoroseda, jer verujemo da ćemo tako ostvariti najbolji rezultat. Mi koji imamo izborenu normu u četvercu mozemo da veslamo i dvosed i jednosed jer su naša imena već uračunata za „krevet“ u Olimpijskom selu, ali to nećemo veslati.

Koliko je u vožnji kajaka bitan timski rad?

Nije baš bitan koliko u sportovima kao što su fudbal i košarka, gde se taktika menja iz minuta u minut, ali je bitno da svi dajemo snagu čamcu u istom momentu i da imamo iste pokrete. Naravno, važno je da svaki član četvoroseda pojedinačno bude što bolje pripremljen, jer to znači i da ćemo kao celina biti bolji. Upravo iz tog razloga, iako veslamo samo četverac na međunarodnim takmičenjima, najviše vremena na treninzima provodimo u jednosedu.

Zanimljiv je podatak da su se i tvoj deda i tvoj otac bavili kajakom i da su takođe bili izuzetno uspešni. Da li si osećao pritisak da moraš da uradiš slično?

Obojica su, u svoje vreme, bili na svetskim prvenstvima. Deda (Velimir Aleksić) je bio 9. a otac (Miroslav Aleksić) 8. Mnogi mi kažu da ću nastaviti rezultata niz i biti sedmi, ali na to uvek odgovorim da verujem da ću u karijeri imati mnogo bolje rezultate od toga. Pritisak nikada nisam osedao niti ga sada osećam jer radim stvari isključivo za sebe, ne za ostale. Smatram da sam ja kovač svoje sreće i

da sam samo ja odgovoran za svoje neuspehe, ali i za svoje uspehe. Nemam potrebu da budem kao neko drugi, želim samo da napredujem svakoga dana, i kao sportista i kao čovek i to je nešto što me gura. Ne želim da budem neko ko će sa pedeset i nešto godina da se zapita „Šta sam ja u životu postigao?“ i da nema dobar odgovor na to.

Kako si se osećao u trenutku kada si osvojio vizu za London? Kako ste proslavili?

Osećaj je bio neopisiv, definitivno najveći uspeh moje dosadašnje karijere i san svakog sportiste. Pamtim to kao jedan od najlepših momenata u životu. Nismo, nažalost, imali vremena da proslavimo jer nas je sutradan čekalo finale. Kad smo se vratili kući odlučio sam da uspeh proslavim sa ljudima do kojih mi je najviše stalo, sa porodicom i najbližim prijateljima.

Tvoj deda i otac su ujedno i u upravi kluba Zorka Kolor iz Šapca za koji treniraš, dok je tvoj otac tebi takođe i trener. Da li imaš neki poseban tretman i kako na to gledaju tvoje kolege?

Nemam neki poseban tretman jer bi me to samo usporilo u sportskom razvoju – možda bi ga čak i zaustavilo. Na treningu svi radimo isto, imamo start i cilj, ko stigne prvi on je i najbolji i nema tu neke prevelike logike. Da se bavim nekim ekipnim sportom možda bi i mogli da me poguraju, ali u kajaku to jednostavno nije mogude. Navešću vam jedan primer: u atletici, niko ne može da ti pomogne da prestigneš nekoga. To moraš da uradiš sam, svojim trudom i zalaganjem.

S obzirom na bogatu tradiciju koju u ovom sportu ima porodica Aleksić, koliko se u tvojoj kući priča o kajaku?

Dosta se priča, naravno, jer je to u ovom trenutku najbitnija stvar u mom životu. Imam veliku podršku porodice i drago mi je zbog toga. Ipak, najviše pričamo ja i otac, pre svega o tehnici veslanja, dok majka i sestra naravno imaju neka druga interesovanja. Nažalost, s obzirom da sam često na pripremama skoro da uopšte nisam kući. Od početka godine sam samo 20% vremena bio kući, ali i moja porodica i ja smo svesni da tako mora.

Da li se već sada spremaš za ono što te čeka u Londonu?

Naravno, imamo psihologa u ekipi kome je zadatak da kada dođemo na Olimpijadu budemo što otporniji na bilo kakve spoljašnje uticaje. Mi tada moramo da ostanemo smireni, s jasnim ciljem i fokusom, tako da su pripreme za to odavno počele.

U četvorosedu Zorke Kolor, koji će nastupiti na predstojećoj Olimpijadi, jedino si ti poreklom iz Šapca. Da li to za tebe predstavlja motiv više da predstaviš svoj grad i klub u najboljem svetlu?

Naravno, volim svoj grad i želim da mu pružim još jedan razlog za sreću. Potrudiću se maksimalno da to i uspem, jer to neće biti samo moj uspeh, već uspeh svih ljudi koji su mi u karijeri pomagali, a bilo ih je zaista puno.

Za kraj, kakav je tvoj raspored pre Olimpijskih igara i kakva su tvoja očekivanja na predstojećoj Olimpijadi?

Pre Olimpijade ćemo nastupiti u četvercu na Svetskom kupu i na Prvenstvu Evrope. Cilj i očekivanje za svako takmičenje nam je medalja, pa tako i za Olimpijske igre.

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB
PODELI
Prethodni tekstZvezda igra potpuno drugačije od drugih
Naredni tekstPrvaci iz senke
Apsolvent psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sportsko novinarstvo mi je hobi već par godina i od osnivanja sajta sam u Sportindeksu. Dišem za fudbal, navijam za dobru igru i puno golova (zvanično), a strani su mi samo borilački i auto-moto sportovi. Slobodno možete da mi se obratite na mail nenad.ruzic@sportindeks.rs, rado ću vam odgovoriti. Sportski pozdrav.Moji tekstovi