Srđan Todorović: Singidunumov student potpisao za klub u Super ligi Srbije!

1500

Mladi vezista BASK-a stavio je paraf na četvorogodišnji ugovor sa lučanskom Mladosti. Student treće godine Fakulteta za sport i menadžment u sportu od sledeće sezone će konkurisati za prvi tim Lučana, dok će u nastavku sezone biti na šestomesečnoj pozajmici u BASK-u – gde će pomoći beogradskom klubu da ostvari što bolji plasman u Srpskoj ligi Beograd. Dvadesetjednogodišnji Miljakovčanin pored profesionalne fudbalske karijere, posvetio se i igranju futsala za svoj fakultet, sa kojim  je prošle godine osvojio titulu u USSB ligi. Ove sezone Singidunum je doživeo krah i nije ponovio uspeh iz prošle. O svom fudbalskom putu, o trenutku kada je razmišljao da digne ruke od stvari koju voli najviše na svetu, o razdoru u ekipi Singidunuma, ali i o svom, toliko voljenom, folkloru govorio je fudbaler Mladosti iz Lučana, Srđan Todorović.

Posle dela zimskih priprema u Lučanima, na kojima je Todorović bio na probi, uprava kluba iz Moravičkog okruga odlučila je da angažuje vezistu BASK-a i od leta mu pruži šansu da se izbori za mesto u timu.

„Ponosan sam na sebe zato što sam se stvarno prikazao u dobrom svetlu. Potpis za Mladost predstavlja korak napred u mojoj karijeri, jer nikada nisam imao priliku da vidim šta znači igrati u Super ligi. Znači mi mnogo što ću otići tamo, odvojiću se od svega i biću koncentrisan isključivo na fudbal. Imaću mirnu glavu samo za trening i uspeh u svojoj karijeri. Kada odem u junu nadam se da ću se izboriti za mesto u prvih jedanaest, moj cilj i ambicije su da ostanem godinu dana, da sezona bude uspešna i da mogu da idem negde dalje. Daću sve od sebe da trener može ozbiljno da računa na mene. Ipak četiri godine igranja u Srpskoj ligi daje neko iskustvo da mogu da kažem tako nešto. Konkurencija je zaista dobra i zdrava što je najbitnije, ali nije nemoguća misija. Igra onaj ko je najbolji. Dosta sam se uozbiljio, radim individualne treninge i mislim da ću moći da konkurišem za prvih jedanaest“.

Rad sa čuvenim trenerom  Neškom Milovanovićem predstavlja veliki izazov za Todorovića, čiji su prvi utisci o uslovima u Mladosti i radu sa Milovanovićem veoma pozitivni.

„Odlična sredina za napredak fudbalera, jer sami Lučani su malo mesto, nema toliko noćnog života i mesta za izlaske. Imaju samo sportski centar, teretanu i teren. Uslovi su na vrhunskom nivou, treninzi su intezivni, pogotovo u pripremnom periodu kada sam bio. Osetila se razlika između Super lige i treće lige. Ozbiljnije se radi, nema prostora za smeh, za šalu – sve je podređeno napretku. Razlika je najočitija, pre svega, kada je u pitanju fizička sprema. Što se tiče tehnike i rada sa loptom, razlika postoji, ali nije zapanjujuća. Neško Milovanović radi stvarno profesionalno, do sada nisam imao priliku da vidim tako nešto. Oduševio sam se načinom rada koji on ima, tako da mislim da ćemo zaista dobro sarađivati”

Na pitanje sa kojim fudbalerom iz Super lige bi najviše voleo da se nadmeće na sredini terena, mladi vezista nije puno razmišljao i odmah je izdvojio fudbalera Crvene zvezde.
„Duel sa Donaldom najviše priželjkujem, njega sam često gledao i svi kažu da se radi o ozbiljnom igraču. Pritom kada smo igrali protiv Zvezde on nije igrao, tako da bih voleo da odmerim snage sa njim”.

Fudbal je počeo da igra u beogradskom Radu, gde je prošao celokupnu omladinsku školu i gde se nadao da će dočekati šansu da debituje za prvi tim. Sudbina je htela drugačije i posle 11 godina došlo je do rastanka, koji je ovom Miljakovčaninu veoma teško pao.

„Rad je bio poznat da ima decu iz Beograda, mi nismo kao Partizan dovodili Daču Pantića iz Rume i kompaniju. Igrao sam prvu postavu ceo život  i vreme je prolazilo, a nisam imao konkurenciju. Mislim da je to zapravo bio moj  problem. Opustio sam se mnogo, nisam radio na sebi i vremenom su me stizali. Onda su došli novi momci koji su za klasu bili bolji od mene. Ja to nisam video i klinički sam razmišljao kao me trener ne voli, a zapravo stvarno nisam mogao da doprinesem timu. Baš mi je bilo stresno kada je došao trenutak rastanka. Sećam se bio sam na sastanku kod trenera Milije Žižća, kada mi se zahvalio i rekao kako više ne računa na mene. Osećao sam se kao da me je neko upucao. Posebno pamtim trenutak u svlačionici kada mi je Neca Mihajlović prišao i zagrlio me, pomogao mi da ostanem pri sebi i rekao kako će sve biti u redu. Nikada to neću zaboraviti. Taj trenutak mi je prirastao srcu. Razmišljao sam čak i da odustanem od fudbala. Pomisao da ne igram u Radu za mene je bila poražavajuća, a onda sa druge strane shvatiš da je Rad godinu dana kasnije igrao Ligu Šampiona za mlade. Ipak, kada sam dobro razmislio, shvatio sam da ako ne igram u timu koji je igrao LŠ, nije smak sveta“.

Poslednjeg dana prelaznog roka prešao je u redove BASK-a i od tada mu karijera kreće uzlaznom putanjom. Todorović ne žali što nije ostvario dečački san i sada se nada da će ostvariti novi, ovoga puta u dresu Mladosti.

„Prelaženje iz Rada u BASK za mene je bilo neshvatljivo, ali sam na kraju sve to prihvatio i jednostavno sam procvetao. Najzaslužniji za to bio je trener Nenad Matanović, koji mi je odmah po dolasku u klub dao da izvodim kornere, slobodne udarce, čak i penale. Bio sam nov, a osetio sam se bitnim, video da mogu i to mi je dalo snage da se psihički podignem i postanem  bolji igrač. To se odrazilo i već sa 17 godina sam prešao da igram za prvi tim. Debitovanje za prvi tim Rada mi je bio san, ali drago mi je što je ispalo ovako. Sada bih više voleo da oni opstanu u Super ligi i ja sa Lučanima, ako sve bude kako treba, odigram sledeće sezone protiv njih i da im dam gol“.

Slom šampiona

Tim Singidunuma je u prethodnim godinama, podigao lestvicu kvaliteta futsala u ligi Univerzitetsokg sportskog saveza Beograda. Osvojili su šampionski pehar u prošloj sezoni, uz svega jedan pretrpljen poraz u celokupnom takmičenju. Ove sezone Singi je kao prvi favorit ispao u polufinalu i završio na četvrtom mestu, što je za njihove standarde ipak veliki neuspeh. Poraz u polufinalu od Vojne akademije, koja je ponela epitet šampiona ove sezone, ima ne tako lepu pozadinu, ističe jedan od glavnih protagonista igre Singidunuma.

„Naša igra u polufinalu je u stvari odraz našeg prijateljstva. Pre toga smo svakoga dobijali u kontinuitetu i evo šta se desilo. Došlo je do toga da pojedini igrači nisu hteli da dolaze na utakmice, jer se znalo da ćemo pobediti svakako i što bi oni gubili vreme i dolazili. Tu se naše prijateljstvo polako raspadalo. Odlučili smo pred četvrtfinale da nećemo zvati ljude koji nisu dolazili, jer nije fer prema nama koji odvajamo svoje vreme. Svi mi imamo svoje probleme i razne obaveze pa smo uspevali da dolazimo. Nismo hteli da nam se dogodi da kao prošle godine kada je  nekolicina igrača koja je izbegavala utakmice, odjednom se pojavila u polufinalu i finalu. Tada su  svi mogli, svi dižemo pehar zajedno i svi smo srećni. Mi pre svega volimo ovu igru, volimo da se družimo, takođe poštujemo protivnika, poštujemo utakmicu – ne igramo da bi digli pehar“.

Polufinalna utakmica, odigrana u Vojnoj gimnaziji, pripala je domaćoj ekipu ubedljivim rezultatom  6:2 (2:1) i označila je kraj Singidunumove dominacije u USSB ligi.

„Polufinale… Njihov teren, njihovi navijači, mi jedna izmena, nikakvi, dolazimo 15 minuta pred početak utakmice, oni već zagrejani i spremni da izgore na terenu samo da nas pobede. Nismo ni mislili o toj utakmici. Počele su međusobne svađe i tim je počeo da se raspada. Na sve to mi smo mogli da preokrenemo, imali smo više šansi od Vojne akademije, ali jednostavno imali su veću želju od nas. Bili su spremni da uklizaju u stativu, a mi sa druge strane nismo. Posle te utakmice niko ni sa kim nije pričao, atmosfera je bila kao na sahrani. Grupa na WhatsApp-u maltene se ugasila, svako je otišao na svoju stranu. Usledila je utakmica za treće mesto, koju niko nije hteo ni da igra, nisam ni ja jer nisam bio u Beogradu. Tu smo izgubili na penale i jednostavno nam se vratilo to što nismo bili drugari između sebe“.

Srđan u budućnosti više neće igrati za futsal tim Singija, jer obaveze i potpis za Mladost mu ne dopuštaju tako nešto. Ipak postoji jedna stvar  koju ovom dvadesetjednogodišnjem Beograđaninu niko ne može da zabrani i koja teče svim Todorovićima u krvi.

 „Od kad znam za sebe voleo sam da igram  čak postoji i snimci gde ja kao baš mali igram ispred televizora na melodiju folklora, koja mi je baš prirasla srcu. Cela porodica mi je u folkloru, a tata mi je koreograf u KUD Sveti Sava u Mirjevu. On me je vodio sa sobom kada mu je trebao momak za igru i pošto sam ja brzo savladao korake, jer imam dobru koordinaciju, sve više i više sam voleo folklor. Brat mi igra, sestra mi svira violinu i majka mi je nekad igrala tako da nam je folklor u krvi. Folklor će uvek biti u mom srcu, obožavam folkloraško druženje  i to je nešto najbolje što neko može da doživi. Niko ne može da shvati to dok ne proba“. 

 

Fejsbuk komentari