Sportisti sa invaliditetom koji motivišu svet

987

Mnogo pre nego što su organizovane prve Paraolimpijske igre nije postojala mogućnost da se ljudi sa nekim hendikepom profesionalno bave sportom, a pogotovo ne da učestvuju na velikim takmičenjima. Danas je drugačije. Upravo su nas neki od njih naučili da verujemo da je sve moguće i da ponekad nije bitno osvojiti medalju, već kakvom voljom si išao do cilja.

Finalni dan USSB

Invaliditet za njih nije prepreka, on ih samo još više motiviše. Bilo da se trkaju, da gađaju metu ili udaraju lopticu reketom, oni su prava slika snage i takmičarskog duha.

Danas se za njih organizuju posebna takmičenja, a nekoliko sportista je uspelo da izvanrednim rezultatima bude rame uz rame sa kolegama bez invaliditeta. Nekolicina je iste godine učestvovala na Olimpijskim igrama, a potom i na POI.

Sve je počelo davne 1904. godine na Olimpijadi u Sent Luisu na kojoj je učestvovao amerikanac Džordž Ejser sa drvenom nogom. On se takmičio u nekoliko disciplina u gimnastici, a Sjedinjenim Državama je doneo tri zlatne, dve srebrne i bronzanu medalju.

Nekoliko mađarskih reprezentativaca je obeležilo istoriju učešćem na OI. Vaterpolista Oliver Halasi je sa svojim nacionalnim timom nastupao tri puta na najvećem sportskom takmičenju, iako mu je bila amputirana leva noga. Halasi je sa saigračima Mađarskoj doneo dva zlata i srebro. Još jedan Mađar Karolj Takaš je 1948. godine osvojio zlatnu medalju u streljaštvu, iako mu je deset godina ranije granata raznela ruku.

Prve Paraolimpijske igre organizovane su 1960. godine u Rimu. Na njima je učestvovalo 400 takmičara iz 22 zemlje, ali je taj broj kroz istoriju drastično rastao. Data je mogućnost da se i osobe sa teškim fizičkim oštećenjima mogu baviti sportom.

Nekolicina njih nije se zadržala samo na takvim takmičenjima. Oni su svetu pokazali svoju motivisanost i ljubav prema sportu, a želeli su da budu ravnopravni sa svima. Neki od njih nikada nisu ni učestvovali na POI, ali su postigli sjajne rezultate na OI. Jedan od njih je i južnoafrički plivač Terens Parkin, koji ima probleme sa sluhom, a osvojio je srebro u disciplini 200 m slobodnim stilom u Sidneju 2000. godine.

Južnokorejski strelac Im Dong-hjon, koji vidi samo deset procenata, učestvovao je tri puta na OI. Iako bi on morao da bude bliži nekoj stvari deset puta kako bi video kao neko sa odličnim vidom, iz Atine, Pekinga i Londona doneo je dva zlata i bronzu. U svojoj kolekciji ima još četiri zlata sa svetskih šampionata, kao i šest medalja sa Azijskih igara i Univerzijade.

Postoji mali broj sportista koji se može pohvaliti učešćem na obe vrste takmičenja. Neki od njih ne mogu da hodaju, neki imaju problema sa vidom ili sluhom, a opet stoje u ringu sa onima bez ikakvog hendikepa.
10726356_10204858726658804_1081293869_n

Takav je i slučaj Natali du Tojt, južnoafričke plivačice, koja je bila jedno od najvećih iznenađenja u Londonu 2012. Godine. Noga joj je amputirana nakon saobraćajne nesreće, ali se ona samo tri meseca kasnije vratila u bazen. Učestvovala je tri puta na Paraolimpijadi, 2004, 2008. i 2012. godine i odatle ima čak 13 zlatnih odličja i dva srebra. Posle POI učestvovala je na Igrama Komonvelta, odakle ima sedam zlata, a dobri rezultati odveli su je u London na OI. U maratonskoj trci na 10 km zauzela je 16. poziciju. Plivačica je četiri godine ranije, u Pekingu 2008. godine, ušla u istoriju kao prvi sportista koji je iste godine nosio zastavu svoje zemlje na otvaranju i OI i POI.

Poljakinja Natalija Partika je pravi dokaz da za igranje stonog tenisa nisu potrebne obe ruke. Ona je rođena bez desne šake i podlaktice, ali je to nije sprečilo da predstavlja svoju zemlju na Olimpijskim igrama. Sa 11 godina postala je najmlađi paraolimpijac jer je učestvovala u Sidneju 2000. godine. U Pekingu i Londonu uspela je da uzme paraolimpijsko zlato, a na OI u britanskoj prestonici bila je 32. u generalnom plasmanu.
10735677_10204858726818808_1345531046_n

Svakako najveća senzacija proteklih godina je južnoafrički atletičar Oskar Pistorijus. Obe noge su mu amputirane kada je imao samo 11 meseci, ali ga to nije sprečilo da postane jedan od najbržih na atletskoj stazi. Na Paraolimpijadi 2008. godine osvojio je zlato i obezbedio plasman na Svetsko prvenstvo. Postao je prvi atletičar sa invaliditetom koji se popeo na pobedničko postolje na svetskim šampionatima, a retko ko je očekivao da bi mogao da napravi zapažan uspeh u Londonu. Tada je na POI osvojio osam medalja i oborio dva rekorda, a na OI je stigao do polufinala. Iako nije uspeo da dođe do odličja, Pistorijus je postao simbol čoveka koga ništa ne može da spreči da postigne ono što želi. Njegova borba i istrajnost su oduševili čitav svet, a Južna Afrika je dobila atletičara koji je ušao u istoriju. Nažalost, njegova karijera je može se reći prerano završena. Privatan život bacio je u senku sve njegove uspehe sa atletske staze. Naime, u februaru 2013. godine, on je usmrtio svoju devojku i tada je optužen za ubistvo s predumišljajem, tek nedavno su ovakve optužbe odbačene i on je proglašen krivim za ubistvo iz nehata.
10728735_10204858726898810_445572081_n

Gotovo niko nije verovao da bi ovi sportisti mogli da zabeleže značajne uspehe. Međutim, oni su uspeli da inspirišu sve oko sebe mogućnošću da prebrode sve nedaće. Koristeći ono što im je ostalo teže da postanu najbolji, a čitav svet ostaje bez daha pred njihovom voljom da to i učine.

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB