PORTRET: Miodrag Miki Aksentijević – Od studentskih terena do svetske elite

1291

Sećam se da je moj prvi susret sa Miodragom Aksentijevićem bio u maju 2013. godine na jednoj svadbi, kada ja nisam znala ni da ću želeti da se bavim sportskim novinarstvom niti da će mi futsal postati opsesija.  Venčanje je bilo u gradiću na jugu Srbije – Prokuplju, mestu koje je meni sinonim za letnji raspust. Međutim, za neke koji su tamo rođeni, poput Mikija, to je bilo mesto gde je sve počelo. Teren iza Osnovne škole “Nikodije Stojanović – Tatko”, bio je jedan od onih na kojima je Miki prvi put branio. Koliko sam samo puta prošla pored tog igrališta, čak sam znala i da ostanem da gledam neke ljude kako igraju tu čarobnu igru na petoparcu. A tek teren iza prokupačke gimnazije. Tamo i dalje idem i gledam kako se neki novi sanjari raduju postignutom golu i uspešnoj odbrani, a nerviraju zbog promašene prilike i loše reakcije. Upravo su ova betonska igrališta prva videla bravurozne odbrane, tada malog Mikija.

Finalni dan USSB

 

Šesnaestogodišnji Aksentijević sa betona prešao je na travnatu podlogu lokalnog fudbalskog kluba “Topličanin”. Kada su brojni fudbaleri potpisivali svoje prve profesionalne ugovore, on je tek počeo da trenira. Međutim, kada nešto želiš i kada si istrajan, godine i teški trenuci te neće sprečiti da to ostvariš. To je dokazao i Miki – čovek koji je vođen emocijama dosta puta rizikovao. On je od dečaka koji voli da ide na selo i sređuje voćnjak, preko studentskih terena, Kragujevca, Kazahstana i Rusije, postao diskretni sportski heroj koji i dalje piše istoriju srpskog futsala.

Sam početak njegovog bavljenja sportom, razlikovao se od početaka njegovih vršnjaka. Mislila sam da mu je fudbalska lopta prva privukla pažnju. Međutim, njegov odgovor o počecima me je iznenadio. Niti je fudbal, a ni futsal bio njegov primarni izbor.

„Prvo sam krenuo da igram odbojku i voleo sam je. Bio je to prvi sport u kojem sam se pronašao. Međutim, branio sam i ulične turnire koje sam igrao sa društvom. Nisam ja znao ni da li sam za veliki ili za mali fudbal, samo sam znao da dobro branim, ali me to nije mnogo interesovalo“,  započinje priču popularni Miki.

Kada je ušao u tinejdžerske godine mogao je da bira između dva društva – onog koje su činili sportisti i onog koje su činili „mangupi“. Društvo sastavljeno od sportista je odnelo pobedu.

„U Prokuplju sam sa jedne strane imao društvo koje je znalo da pravi probleme po gradu, a imao sam i drugare koji su trenirali fudbal. Ovi drugi su me i nagovorili da krenem da treniram sa njima, jer su videli da dobro branim. Deca krenu sa sedam, osam godina, a ja sam imao šesnaest” objašnjava Aksentijević i otkriva još jedan razlog zbog kojeg je počeo sa treninzima: “Tad sam izgubio i oca. Bilo mi je teško da se vraćam kući i da gledam sve te uspomene. Tako da sam mnogo trenirao, posle svakog treninga ja sam ostajao još. Kada su uveče svi izlazili u grad ja sam sa Tomicom Marinkovićem, isto golmanom i trenerom, trčao po Hisaru i išao do okolnih sela. On me je baš dobro trenirao, što je verovatno i uticalo na moj napredak“.

Brzi razvoj karijere i veliki potencijal momka rođenog u malom gradu na jugu Srbije, nije ostao neprimećen. Imao je priliku da ostvari i međunarodni transfer, ali kako to obično biva neko treći je presudio.

 „Verovatno sam bio i rođen za to da branim, a nisam ni znao”, govori Miki i nastavlja: “Odmah sam počeo da branim za omladince Topličanina. Potom sam prešao u omladince OFK Beograda i odatle sam se vratio u Prokuplje i počeo da branim za prvi tim. Posle skoro dve godine, dobio sam ponudu da idem u Grčku. Otišao sam u Atinu, u Egaleo i trebalo je da ostanem tamo. Međutim, nisu se menadžeri dogovorili oko novca, ali sam ja tad počeo ozbiljno da gledam na svoje bavljenje fudbalom. Video sam da mogu da živim od toga“.

Nerealizovan transfer ga nije sputao. Počeo je Aksentijević da traži nove angažmane. Zavoleo je fudbal i želeo je time da se bavi. Međutim, sudbina je umešala prste i u trenutku srušilo se sve.

Kako je brzo teklo tako je i puklo. Imao sam 19 godina kada sam povredio ligamente desnog kolena. Povreda je bila baš ozbiljna i ja nisam smeo više da treniram. Na travu nisam mogao da stanem. Bio sam mnogo razočaran. Cela moja fudbalska karijera trajala je dve i po do tri godine“.  

Devetnaestogodišnji Miki morao je da se suoči sa novom dilemom, ostati u rodnom gradu ili napustiti roditeljski dom za koji je mnogo vezan.

„Živeo sam samo sa majkom, imao sam svoju školu i voćnjak u selu gde sam mnogo voleo da idem.  Kad sam prekinuo sa svojim bavljenjem fudbalom, odlučio sam da u Nišu upišem Ekonomski fakultet. Imao sam 20 godina kada sam počeo da branim za studentsku ekipu. Tako sam i počeo sa malim fudbalom”.

U situaciji kada bi mnogi zaboravili na sport, Miki je stao na gol futsal ekipe Ekonomskog fakulteta iz Niša. To je uradio zbog razonode. Nije ni pomišljao na mogućnost da ostvari profesionalnu karijeru. Međutim, rezultati su počeli da se ređaju, a Aksentijevićeve dobre odbrane u dresu univerzitetske reprezentacije nisu ostale neprimećene.

„Dekan nam je obećao olakšice na fakultetu ukoliko osvojimo ligu Univerzitetskog sportskog saveza Niša. Mi smo to i uradili. Bila je to prva titula za Ekonomski fakultet nakon 40 godina“, otkriva Miki i dodaje, „Potom sam nastupao i za Univerzitet u Nišu na Evropskom univerzitetskom prvenstvu, koje se održavalo u Novom Sadu. Zauzeli smo peto mesto. Mogu da kažem da sam na tom turniru i bio otkrovenje. Ekipu je vodio profesionalni futsal trener iz Niša, Denčić, koji nije mogao da veruje kako ja branim. Bio je oduševljen. Mi, amateri, uspeli smo da pobedimo Italijane, koji su profesionalci, rezultatom 3:2. Tada su svi bili u šoku i govorili nam da smo napravili ogroman uspeh“.

Svoje bavljenje studentskim sportom, jedan od najboljih golmana sveta, krunisao je 2008. godine osvojivši treće mesto na Svetskom univerzitetskom prvenstvu. Dok smo razgovarali o tom periodu, nije bio siguran u vezi nekih informacija. Međutim, kako smo intervju radili dok se nalazio na pripremama u Staroj Pazovi, u pomoć je mogao da pozove saigrače sa kojima je nekada delio dres univerzitetske, a danas A reperezentacije.

„Nakon nastupa na Evropskom univerzitetskom prvenstvu u Novom Sadu, učestvovao sam i na Svetskom koje se održavalo u  Poznanju. Tamo smo isto osvojili peto mesto. Izgubili smo od Ukrajinaca u četvrtfinalu. Marko Perić je bio proglašen za najboljeg igrača turnira. Na Svetskom univerzitetskom prvenstvu koje se održavalo u Kopru 2008. godine stigli smo do medalje. Osvojili smo treće mesto. Isti uspeh smo ponovili i dve godine kasnije u Novom Sadu. Skoro pa svi igrači iz te univerzitetske reprezentacije su prešli u A selekciju, ističe Aksentijević.

Kada je krenuo da se bavi studentskim futsalom nije očekivao da će jednog dana atraktivna igra na petoparcu biti način njegovog života. Kaže da ga je i povreda sprečavala da misli o profesionalnoj karijeri.

„Dok sam branio u studentskoj ligi i za univerzitetsku reprezentaciju, to sam radio iz ljubavi. Dešavalo se da odigram utakmicu za studentsku ekipu i meni ispadne koleno, pa sam morao da odmaram barem nedelju dana. Imam problem sa reakcijom na anesteziju, tako da nisam hteo da se operišem”, govori Miki i u šaljivom tonu dodaju: “Branio sam tako, na jednoj nozi”.

Dok priča o periodu kada se bavio univerzitetskim sportom obavezno ističe dve stvari. Futsal mu je omogućio da kao student dosta proputuje i upozna veliki broj ljudi sa kojima je i dalje u kontaktu.

“Imam jako dobre prijatelje sa kojima sam igrao futsal u studentskoj ligi i univerzitetskoj reprezentaciji. Oni su bili studenti u pravom smislu te reči, a danas su uspešni advokati, ekonomisti, farmaceuti. Zahvaljujući futsalu putovali su širom Srbije i stekli brojna poznanstva koja su im danas od velike pomoći za poslove kojima se bave. Studentski futsal omogućava ljudima da se druže i da upoznaju nove gradove i kulture”.

Bez puno razmišljanja otkrio mi je i koje putovanje je njemu ostalo u veoma lepom sećanju.

“Išao sam u Izrael. Univerzitet umetnosti iz Beograda je učestvovao na nekoj konferenciji u sklopu koje se igrao i turnir. Pozvali su i nas nekoliko iz Niša da idemo sa njima. Bilo je prelepo. Još uvek sam u kontaktu sa tim momcima”, govori Miki i iznosi zanimljivu činjenicu: “Dan danas imam portret koji mi je tada uradio Predrag Lojanica, sada poznati slikar”.

Iako je psihička barijera zbog povrede i dalje postojala, odlučio je da se oproba i u klupskom futsalu. Ponovo, kao i za fudbal, na njegovu odluku uticali su bliski ljudi i ponovo je sve počelo u rodnom Prokuplju.

“Imao sam 22 godine kada sam počeo da branim za neki klub, tad sam bio četvrta godina fakulteta, a kum je nagovorio na taj potez. Prvo sam bio u KMF Dolap, a potom sam prešao u Pro-Al. Tada nisam trenirao. Po ceo dan sam radio oko stana koji je nešto prokišnjavao. Uveče samo odem i odigram utakmicu. Međutim, sa Pro-alom sam krenuo da ostvarujem rezultate. Igrali smo treću ligu i plasirali smo se u drugu. Tada su krenuli čak i da nas plaćaju. Potom, smo se plasirali i u Prvu ligu Srbije. Bio je to prvi klub iz Prokuplja koji je zaigrao u najjačoj ligi. Sećam se da su i tribine uvek bile pune“.

Iz prokupačkog kluba prešao je u KMF „Koska“ Niš i uporedno privodio studije ekonomije kraju, a 2009. godine došao je do situacije da ponovo mora da bira. Rizikovati i nastaviti sa futsalom ili naći posao u struci.

„Kad sam otišao da igram za klub iz Niša, to sam uradio kako bih ujedno i završio studije. Oni su mi plaćali stan, imao sam i neke premije i to mi je odgovaralo. Međutim, nisam mnogo branio, pa sam se vratio u Pro-al kako bih im pomogao da ne ispadnu iz lige. Kako sam završavao i fakultet, trebalo je da donesem odluku da li da krenem da tražim posao ili da se posvetim futsalu. Tada se pojavio Ekonomac sa svojom ponudom. Treniralo se i u Koski i u Pro-alu, bilo je i tamo veoma dobrih igrača. Međutim, ja sam sa pravim i profesionalnim bavljenjem futsalom krenuo kada sam prešao u Kragujevac“.

Kako mu je brzo tekla fudbalska karijera isto tako brzo se razvijala i karijera na petoparcu. Sa KMF „Ekonomac“, ekipom koju je osnovao Velibor Dugalić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, bio je višestruki prvak Srbije. Kao član kragujevačkog tima, sa 27 godina debitovao je i za A reprezentaciju.

„U Ekonomcu sam stasao u pravog golmana. Ne znam šta se tamo desilo, da li je to zbog programa koje mi je davao Ivan Božović, ali uspeo sam da ojačam mišiće nogu. Do dolaska u Ekonomac koleno mi je ispadalo trinaest puta, a od kako sam tamo došao nije nijednom. Za pet godina koliko sam proveo u Kragujevcu osvojio sam pet titula prvaka Srbije i igrao sam Ligu šampiona. U Ekonomcu sam izgradio karijeru, bio sam njihov član kada sam dobio poziv da branim za reprezentaciju. Da nije bilo Ekonomca ne bi bilo ničega. Tamo sam stvorio ime i stekao poštovanje”.

Dok je branio u Kragujevcu išao je korak po korak, postavljao nove ciljeve i težio njihovom ostvarenju. Ni kad je bilo najteže on nije hteo da se preda. Mnogi su mu govorili da je kraj, ali osoba kao što je Miki, sama određuje gde nešto počinje i kad se završava. Od dečaka čija je fudbalska karijera bila iznenada prekinuta, postao je jedan od najboljih futsal golmana sveta.

Kada sam video da ja mogu da branim dobro i kada sam stekao tu stabilnost u nogama, počeo sam da maštam. Prvo sam pomislio da možda mogu špagu da uradim i uspeo sam. Počeo sam da nadograđujem sebe iz dana u dan. Takva sam osoba,  sve što vidim pomislim da mogu i ja da odradim, ako dam sve od sebe. Neki ljudi odustanu ranije, ali ja sam čovek koji nikad ne odustaje. Postavio sam sebi cilj da budem najbolji u Srbiji, kada sam ostvario to, rešio sam da moram da budem najbolji i na Balkanu. Želeo sam da budem najbolji u Evropi, to sam ostvario. Ove godine sam izabran za petog najboljeg golmana sveta, ali ja jurim da budem prvi”.

 

Nakon trofejnih godina u najboljem futsal klubu u Srbiji, Aksentijević je načinio najhrabriji korak u svojoj karijeri. Ono što velikom broju osoba samo prođe kroz glavu on je uradio. Seo je na avion i otišao u nepoznato.

„Na fejsbuku me je kontaktriao trener kazahstanskog kluba Tulpar i ponudio mi da krenem da branim za njih. Kupili su mi avionsku kartu, a ja nisam znao uopšte ni gde idem ni kakav je klub. Gledao sam neke snimke, ali nije to bilo to. Bez obzira na sve, pozajmio sam neke pare da imam za svaki slučaj i rešio da odem tamo“, priča Miki i dodaje: „Dok sam sletao u Karagandu kroz glavu mi je samo prošlo – Bože, gde sam ja to pošao? Niti sam potpisao ugovor, niti sam video ugovor. Neki čovek mi se javio i rekao da dođem da branim za njih. Ja nisam ni znao da li taj čovek zaista postoji“.

Život u Kazahstanu bio je onakav kakav se plašio da će biti, barem što se tiče stambenih uslova, ali se ne kaje što je otišao. Kako sam kaže, ljudi koje je tamo upoznao bili su dobri i maksimalno korektni, a pri odlasku iz kluba priredili su mu ispraćaj koji će mu zauvek ostati u sećanju.

„Živeo sam u nekom naselju kriminalnog izgleda u zgradama bez fasade. Tako sam i zamišljao da će biti. Međutim,  trener u klubu je bio jako dobar, profesor matematike. Gazda kluba je takođe bio odličan čovek”, uz osmeh priča Miki i otkriva zanimljiv događaj koji se odigrao čim je došao u Tulpar. “Prvog dana sam potpisao ugovor, ali su me sutradan zvali da dođem u kancelariju. Ugovor koji sam prethodnog dan potpisao bio je pocepan, a u novom je stajala znatno manja suma novca. Tad sam pomislio da se vraćam nazad za Srbiju. Imao sam te pare koje sam pozajmio, dovoljno da kupim avionsku kartu”.

Iako je izgledalo kao da će se obistiniti strahovi koje imao na samom početku, do toga nije došlo. Vođen emocijama, a ne raciom preduzeo je rizik koji je na kraju urodio plodom.

“Svaki mesec gazda je meni redovno isplaćivao ono što smo se prvobitno bili dogovorili. Nije on bio neki previše bogat čovek, ali je bio od reči. Tamo su me dosta poštovali, ali nisam se dugo zadržao. Kada sam odlazio 2015. godine za ispraćaj su mi organizovali svečanu večeru. Odatle sam otišao za Tjumen, gde branim, evo, već tri godine”.

Život u Sibiru mu se sviđa. Pronašao je mir za sebe i svoju porodicu. Kaže da se ruskim jezikom služi kao maternjim, a otkrio mi je i za koga će navijati njegovi saigrači iz Tjumena na Evropskom prvenstvu.

 “Navijaće za nas. Ne vole oni što ima mnogo Brazilaca u ruskoj reprezentaciji”.

Sa Tjumenom trenutno je prvoplasiran na tabeli. Prvenstvo se nastavlja ubrzo po završetku kontinentalnog šampionata i Aksentijević se nada da će trofej završiti u vitrinama kluba iz Sibira.

 “Imam dobre saigrače, pre dve godine, nakon Evropskog prvenstva, u ekipi mi se pridružio i Kocić. Nas dvojica smo jedini stranci. Biće veoma teško, ali nadam se da ćemo osvojiti titulu”, objašnjava golman reprezentacije Srbije i otkriva nam zanimljivu činjenicu: “Kapiten ekipe mi je 1993. godište. Mlad smo mi tim”.

Dalek je bio put od betona prokupačkih igrališta, do borbe za titulu u futsal prvenstvu Rusije i dresa sa državnim grbom. Mnoge odluke koje je tokom karijere donosio uticale su na ovo što je danas. Siguran je u to da nije postojala osoba koja ga je namerno sputavala. Kada sam ga pitala o onima koji su ga inspirisali, rekao mi je dva imena.

“Ne znam da li su ljudi verovali u mene, ali me nisu sputavali” ističe Miki i nastavlja: “Golman je malo čudnija sorta. Tu nemaš veliku konkurenciju, malo nas je i nismo zavidni. Radiš svoj posao i živiš svoj život. U Nišu mi je trener bio  Ljubiša Ranđelović. On je u bio i prvi golman A reprezentacije u svoje vreme. Imao sam priliku da učim od najboljeg. U Ekonomcu mi je trener bio Predrag Brzaković. Bio je golman i reprezentacije u velikom fudbalu i futsalu. On je bio legenda i njega sam želeo da prevaziđem. To su dva najbolja golmana koja su postojala u Srbiji”.

Kada se sagleda sportska karijera Mikija Aksentijevića jedno je sigurno. Kasno je počela, ali tekla je mnogo brzo. Za bravure na petoparcu bio je rođen, u to nema sumnje. Bavio se studentskim sportom zbog zabave, a kasnije mu je to pomoglo da postane ono što je danas. Za kraj razgovora studentima sportistima poručio je:

 “Svakog nešto negde čeka, da li uspešno bavljenje sportom ili neki drugi posao. Idu neka nova vremena i potrebno je završiti fakultet. Meni je futsal bio relaksacija dok sam studirao. Učim, učim, učim i odem sat i po vremena da se relaksiram. Dovoljno je da se bave sportom samo zbog zdravlja i načina života. Kombinujući jedno i drugo postaneš bogatiji u socijalnom smislu. Vremenom će se samo iskristalisati šta je bitnije. Život sam na kraju prevaga šta je bolje, zaključio je Miki.

 

Dva sata ostalo je do početka Evropskom prvenstva u Sloveniji na kojem će Miodrag Aksentijević zajedno sa saigračima pokušati da obraduje naciju, kao što su to uradili 2016. godine. Za to vreme neki novi sanjari šutiraće lopte po oronulim terenima širom Srbije. Gledaće preko malih ekrana tu čarobnu igru i maštati o tome kako će jednog dana oni zasijati pod svetlima velikih pozornica.

 

FOTO: Privatna arhiva

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB
PODELI
Prethodni tekstNovo Zvezdino pojačanje-apsolvent FSFV-a
Naredni tekstOdržan Svetosavski turnir u šahu
Studiram sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dugo sam trenirala karate, ali sam ga nakon deset godina zamenila tekvondoom. Želja mi je da se u budućnosti bavim sportskim novinarstvom i da izveštavam sa velikih sportskih događaja.