Petar Stefanović – “Putovanje mi je hobi, pored toga što mi je i posao”

632

Petar Stefanović, nekadašnji student Filozofskog fakulteta, danas putuje svetom, prati sve moguće utakmice i sportske događaje zahvaljujući svom poslu. Petar je uspeo maksimalno da izvuče iz svog posla i vidi neke od neverovatnih događaja koje nemate priliku toliko često da viđate.

Finalni dan USSB

Da li se zaposlio odmah posle fakulteta?

Zaposlio sam se zapravo kada mi je još falilo nekih pet, šest ispita do kraja studija. To nije nešto što bih preporučio studentima da rade odnosno da se tako zapošljavaju kada im je ostalo još par ispita jer onda samo prolongiraju i odlažu studije jer je naravno mnogo teže da polažeš ispite i radiš. Međutim, meni se ukazala prilika da se zaposlim, razmišljao sam i mislio sam da mi se takva prilika neće opet ukazati ako je sad propustim, tako da sam se odlučio na taj rizik i zaposlio sam se pre nego što sam završio fakultet. Smatram da se nisam pokajao, mislim da sam dobro odabrao, baš ta prilika za posao je bilo nešto što mi se sviđa i upustio se u to“, zaključio je Stefanović.

Radio si za „Jat“ kompaniju, čime si se tačno bavio tamo?

To mi je bio prvi posao naime u „Air Serbia“ kompaniji, odnosno firmi naslednici „Jat“-a. Baš negde u to vreme „Air Serbia“ je bila osnovana, možda samo dva, tri meseca pre nego što ću aplicirati i zaposliti se. To je bila šansa za mene, ipak je firma bila u nastajanju, rešila je da poveća svoje kapacitete i flotu. Kako su pristizali novi avioni i ređale se nove destinacije samim tim je bila i potreba za ljudstvom veća. Razni konkursi „Air Serbia“ su izašli, na sve moguće pozicije, a ja sam konkurisao za poziciju takozvanog supervizora, odnosno prevedno na naše, to je kontrola opsluge aviona, putnika i stvari“, rekao je Petar i dodao.
„Moj posao je zapravo bio, da, kada avion sleti na zemlju, ja sam zadužen za njega sve dok ponovo ne poleti. Nadgledam utovar, istovar aviona, gledam točenje goriva, dajem dozvolu za bording, gledam da bilo kakve nepravilnosti ili bilo šta što bi moglo da urzokuje kašnjenje aviona da predupredim, da se to ne dogodi i kao krajni cilj ili produkt, moj je bio da avion ode na željenu destinaciju i na najbezbedniji mogući način”.

Ispričaj nam par tvojih zanimljvih iskustava.

„Tih zanimljivih iskustava je napočetku bilo na svakodnevnom nivou. Naročito što je meni sve to bilo novo oko avijacije i svega toga i tek sam se upoznao sa poslom i tom branšom. Kada sam se zaposlio, prvo sam tri meseca imao samo obuku. Bili smo u vazduhoplovnoj akademiji a posle u Jatovim školskim centrima. Tu sam se teoretski upoznavao sa svim što zahteva ovaj posao. Nakon tri meseca kada sam kročio na platformu po prvi put, onda je sve delovalo impresivno”, prisetio se mlađih dana i nastavio.
„Počeo sam polako da viđam poznate ličnosti, da li iz domena sporta, glume, politike, gotovo svaki dan je neko negde išao. Mogao bih da izdvojim Stivena Sigala, sa njim sam se jednom prilikom slikao kada je dolazio za Beograd. Ariju Stark iz Gejm of tronsa sam video, baš dosta naših sportista, političara. Petkom za letove za Nemačku, bukvalno po pet ili 10 estradnih umetnika. Svaki dan se nešto novo dešavalo, plus neke nove stvari iz oblasti mog posla, neke problematike i slične stvari. To je sve postalo tako, da sam od običnog studenta postao neko, ko se pita, da li će ovaj let kasniti, da li će uhvatiti konekciju i da li će stići na vreme?”, nakon čega se osvrnuo na zanimljive delove posla.
„Zapravo najzanimljivije što je meni bilo, to su ti neki benefiti koji su radnici aviokompanije imali. To su popusti na karte, koji su poprilično fini, a ja sam to zaista maksimalno iskoristio jer mi je putovanje hobi pored toga što mi je posao. Uspeo sam da za cenu prosečnih patika otputujem u bilo koju Evropsku prestonicu”. Međutim uspeo je čak i odbojku da ubaci u firmu.
„Naravno ljubav prema odbojci može da ide i u „Air Serbia“. Bio sam jedan od pokretača, sekcije odbojkaške. Svake godine se održavaju erlajn turniri, gde se kompanije takmiče u mešovitim odobjkaškim ekipama, uvek je neki drugi grad domaćin. Tako da sam ja bio jedan od osnivača te odbojkaške sekcije, međutim kada je trebalo da se otputuje negde, ja sam prešao u Aerodrom Beograd, da se tako izrazim suparnički tabor, i nisam uspeo da branim boje „Air Serbia“ kompanije na tim turnirima”.

Da li postoji neka poznata ličnost koju si upoznao, a da te je najviše iznenadila?

“Što se tiče poznatih ličnosti, oni zapravo tu manje više samo prođu umorni, zamišljeni. Ali je najveći utisak na mene ostavio Ivica Dačić. On kada putuje za Njujork, stane pa se sa svima ispriča, nikakav poseban tretman ne traži. Uvek bude u nekoj majici, obučen baš neformalno. Da ne znaš ko je, pitao bi se otkud on u biznis klasi. Baš je onako narodski tip, tako se i ponaša. Generalno su svi prijatni i niko do sad nije odbio da se slika”, rekao je Stefanović.

 

Kakve si sve prilike imao sa tvojim poslom?  

„Pa prilike su bile vezane sa tim popustom, tj. benefitom koji samo zaposleni dobijaju. Rešio sam da posetim svaki kontinent, da maksimalno iskoristim svoj rad u „Air Serbia“. Krenuo sam jedan po jedan kontinet”, i nastavio je nabrajajući gradove i destinacije koje je posetio.
„Krenuo sam od Azije i Dubajija, pa sam otišao u Srednju Ameriku na Karibe, Njujork, onda Australija – Pert, Kenija u Africi i na kraju sam bio u Rio de Žaneiru u Brazilu. To su mi nezaboravna iskustva i vučem baš dosta lepih uspomena sa tih putovanja. Po Evropi sam obišao skoro sve Evropske prestonice. Svaki odmor koji sam imao, podelim na tri dela, skupim nekih desetak dana i onda gledam da odem sigurno nekih četiri ili pet puta godišnje negde. To mi je zapravo i najlepše iskustvo i nešto što prosto ne može da se opiše. Kakva se sve iskustva dožive i koliko se čovek oplemeni putujući i gledajući te stvari”, zastao je, pa se prisetio malih razočarenja.
„Doduše, malo sam se u Rio de Žaneiru razočarao. Očekivao sam da ću sada doći tamo i da ću moći da se oprobam u odbojci na čuvenoj Kopakabani. Da igram odbojku na pesku sa njima, da vidim kako to izgleda. Međutim, tamo kada sam došao, niko od njih zapravo ni ne igra odbojku na pesku. Odnosno, oni su to onako već prevazišli pa igraju odbojku na odbojkaškoj mreži ali nogama. Onda sam shvatio da je bolje da se u to ne upuštam i da ne pokušavam to sa njima. Bio sam tamo 10 dana, a nisam uspeo da odigram partiju odobjke na čuvenoj Kopakabani jer tamo zapravo niko ne igra normalno”, sa osmehom se prisetio ovih dana.

Da li uspeo da prisustvuješ nekom sportskom događaju koji je bio od velikog značaja za Srbiju?
“Naravno, to mi je bila i želja. Kada sam gledao Svetsko Prvenstvo kao klinac. Ukazala mi se prilika, naravno, to nikad bolji povod. Moskva. Utakmica, Srbija – Brazil, Svetsko Prvenstvo, to nisam smeo da propustim jer od izvlačenja parova znao sam da ću biti na toj utakmici. Uspeo da se dokopam karte. Možda i najlepši osećaj gledati u Moskvi, Srbiju i to protiv Brazila, u ovom slučaju su sve moje strane zadovoljene, i fudbalska i nacionalna i emotiva, još je to bilo na Spartakovom stadionu. Za mene je to bila najlepša fudbalska utakmica, ne što se tiče kvaliteta već kompletnog osećaja”, rekao je Stefan pa je spomenuo drugu utakmicu.
“Što se tiče ovako utakmice, izdvojio bih utakmicu u Rio de Žaneiru, gde je Flamenog igrao domaće prvenstvo, gde je Marakana bila do vrha puna, 100 000 ljudi je bilo na stadionu. Inače Marakana nije često puna. Ja sam igrom slučaja uspeo da naletim na utakmcu, gde su samo četiri dana pre toga, Flamenog je osvojio Kopa libertodores, pobedio je River plato sa 2:1, još su proslavljali na toj utakmici osvajanje domaćeg prvenstva i Kopa libertodores. Događaj je bio baš veliki. Marakana je možda jednom godišnje puna, a ja sam imao  tu sreću da tome prisustvujem. Još lepša stvar je bila, što je to bilo za moj rođendan, tako da lepši rođendan nisam mogao da poželim”, nakon ove priče, osvrnuo se na još jednu utakmicu i dodao.
“Izdvojio bih još samo jednu utakmicu pored ove dve. To je možda san svakog dečaka koji voli i prati sport, u ovom slučaju fudbal. To je gledanje uživo finale Lige Šampiona. Prošle godine sam gledao, Liverpul – Totenhem u Madridu i to je trenutak kada prisustvuješ nečemu što ceo svet gleda, a ti si među tih 60 000 najvećih srećnika na svetu koji to gledaju uživo. Još sam uspeo da nađem karte za VIP ložu, to je prosto neverovatan osećaj”, zaključio je Stefanović.

Završio si fakultet, a šta se desilo sa odobjkom?

„Taj moj odlazak sa faksa, zapravo iz cele te priče iz univerzitetskog sporta nije prekinut odjednom, nisu mogli tako lako da me se otarase”, našalio se i nastavio.
„Kada sam završio kao igrač, ja sam naredne dve godine proveo u ulozi trenera te ekipe. Bio sam tu da im prenesem neko iskustvo, neki savet da im kažem, da im pomognem kako sam znao. Ja sam baš emotivno vezan bio za tu ekipu jer kada sam ja došao na fakultet, mi nismo ni imali odbojkašku ekipu. Krenuo sam od nule sa tom ekipom, pa sam jedno dve godine stvarao tim i regrutovao studente da dođu da se bave time, a zapravo za neke dve godine smo napravili tim koji je zapravo jako konkurentan u univerzitetskoj ligi. Ušli smo odmah iz druge u prvu ligu, gde se momci i dan danas tu nalaze, evo već nekih sedam, osam godina. Tako da smo napravili onako baš dobru hemiju u ekipi i dobar tim. Na kraju i ta polufinala i fajnal-forovi nisu bili strani, postali smo redovni učesnici tih završnica. Posle tih par godina kao trener, sam pustio da oni sami rade i stvaraju nešto. Oni su nastavili sa sjajnim rezultatima, a mislim da se nije desilo ovo sa pandemijom, jer sam i dalje u kontaktu sa svima njima, da bi ove godine bili jedni sigurno od kandidata u najužem krugu za osvajanje lige. Zadovoljan sam kako to funkcioniše i dan danas“, dodao je Petar.„Nemam više ni vremena niti sam upućen toliko u to, ali eto obaveštavaju me iz nekog poštovanja o nekim rezultatima, tako da sam zadovoljan zapravo šta je ostalo iza mene. To je sad taj snoubol efekat koji se nadam da će trajati još dugo”, zaključio je Stefanović

Da li si nastavio da se baviš odbojkom i posle te uloge trenera?

„To se svelo na neki rekreativan nivo, ali kako je vreme odmicalo, sve više obaveza a sve manje vremena, tako da se i to proređuje. Ali od kako je ova situacija nastala, mislim da evo već godinu dana nisam odigrao odbojku u opšte. Strepim šta bi bilo kada bih stao na teren posle toliko pauze da li bih se postideo sebe ili svog znanja“, kroz šalu je rekao Petar i dodao.
„Ali jedva čekam da se sve završi da barem jednom mesečno odigram neki termin ili barem na plaži, na pesku da odigram ponekad. Generalno ništa više od tog rekreativnog nije moguće postići u mom slučaju prosto zbog obaveza”.

Da li imaš hobi koji nije vezan za posao?

„Kao što sam napomenuo malopre, to su ta putovanja, ali u zadnje vreme volim šah da igram. To sam zavoleo još od osnovne škole. A jedan od hobija mi je eto što sam navijač Crvene Zvezde i idem često na utakmice i ta gostovanja. Naročito u poslednje četiri godine od kada igraju u Evropi, pa sam sa njima bio u Kelnu, Salzburgu, Liverpulu, Minhenu, Kopenhagenu. To ima neku posebnu draž kada se ide sa navijačima i gleda. Crvena Zvezda mi je strast i volim da idem na stadion i podržavam klub za koji navijam”, izjavio je Petar.

Kako je za tebe protekao period prilagođavanja na odrasli život posle fakulteta?

„Mislim da sam uspeo dobro da se prilagom, pre svega što nisam menjao sredinu. Ja sam rođen u Beogradu i mislim da vas Beograd od malih nogu priprema za sve ono što dolazi, tako da taj prelaz u neki odrastao nivo kod mene nije bio potresan i dramatičan, prosto je sve išlo samim svojim tokom. Možda je i na uticao taj Filozofski fakultet, koji kada se on prođe, kasnije sve nekako bude lakše u životu“, opet se našalio i dodao.
„Posao koji sam radio su bili zapravo oni koje sam voleo, pa nisam osetio neku poteškoću u odnosu na studentske dane. Jedino što bih izdvojio je taj manjak slobodnog vremena koji smo itetako koristili na platou ispred fakulteta, ali dolaze neke lepše stvari na red kao što je to posao, porodica. Sa te strane mislim da sam se dobro prilagodio i da nije bilo nikakvih problema”.

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB