Ognjen Pantović: Morski vuk iz „Panonskog mora”

1130

Mladih igrača sa ovih prostora u SAD-u je svake godine sve više. Jedan od njih je i Ognjen Pantović. Student i košarkaš iz Kovina u Americi je već tri godine. Dve godine je igrao za koledž Juta stejt i posle toga prelazi na koledž u Enkoridžu na Aljasci. U Američkoj koledž ligi  beleži sve bolje brojke, pre par nedelja je postavio i rekord karijere od 33 poena. Zašto se odlučio da studira na „ledom okovanoj” Aljasci, ko mu je omiljeni igrač, kad se prvi put susreo sa košarkom i kakvi su planovi njega i njegove ekipe posle prekida lige zbog korona virusa. Tokom „dopisivanja” sa Ognjenom smo dobili odgovor na ova i mnoga druga pitanja.

Finalni dan USSB

 

Obično momci iz Srbije kao prvi cilj sebi zacrtaju da igraju za Zvezdu ili Partizan. Ti si odabrao da odeš za Ameriku, kako si došao na tu odluku?

„Da bi igrao kao dečak za Zvezdu ili Partizan, potrebno je imati dosta sreće uz veliki talenat. Ja dolazim iz malog grada zvanog Kovin, koji je igrao nižerazredne lige tokom svog postojanja, i nisam imao prilike da pokažem svoj talenat nekim ozbiljnijim klubovima dok nisam sazreo kao igrač. Zvezda ostaje san još uvek, dokle god budem bio na parketu aktivno. Američki koledž sistem je jedan od najboljih opcija za talentovane sportiste širom sveta. Tamo ćeš, samo zbog toga što znaš da igraš neki sport, dobiti stipendiju koja će ti platiti školovanje koje košta od 10 do 100 hiljada dolara po godini. Ozbiljna i nezamisliva svota za klince poput nas iz Srbije. Osim što ti je plaćeno fakultetsko obrazovanje, dobijaš priliku za rad u najboljim mogućim uslovima na svetu, sa trenerima koji su izuzetni košarkaški znalci, igrajući u halama poput Pionira svake nedelje. Mislim da ne postoji bolja prilika za bilo kog sportistu. Iz tog razloga, Sjedinjene Države imaju sve više i više internacionalnih studenata”.

 

Za Ameriku si otišao iz Pančeva. Kakav je tvoj utisak o razlici između košarke u Srbiji i Americi. Da li samo finansije prave ogromnu razliku?

„Rekao bih da je potpuno drugačije, ne samo košarka, nego i kultura, način na koji oni žive, neke stvari su potpuno nezamislive za nas. Novac igra najbitniju ulogu naravno, tamo dobijaš kompletnu opremu, dres, majice, dukseve i trenerke, po dva ili tri para patika, čarape, i ostalu opremu koja ide uz taj sport, što je daleko više nego kod nas u Srbiji. Druga najbitnija stavka jeste kultura, koja je totalno drugačija, i na koju ti treba nekoliko meseci da se privikneš. Ceo mentalitet je drugačiji, i zaista je teško komunicirati i stvarati prijatelje u početku”.

 

Kad si se prvi put susreo sa košarkom i kako?

„Imao sam sedam godina ako me sećanje služi. Tada su svi moji drugari počeli da treniraju fudbal. Naravno, i ja sam molio mog oca Željka da me upiše na fudbal, međutim, umesto na fudbalski teren, on me odveo u košarkašku salu. I dan danas sam mu zahvalan na tome, jer je odabir košarke kao sporta definitivno bio pun pogodak”.

 

Većina omladine odrasta i vaspitana je tako da je obrazovanje uvek na prvom mestu. Kako ti kombinuješ studije i bavljenje sportom?

„Ume da bude teško. Prvi put kada dođeš u Ameriku, prvo te pitaju da li znaš šta hoćeš da studiraš. Ako kažeš da ne znaš, onda ti preporučuju generalne studije, gde ti daju pomalo iz svake oblasti, pa gde se pronadješ, taj smer biraš kasnije. Ja sam lično išao tim putem, početkom ove (moje treće godine) sam odlučio da studiram Kineziologiju – nauku o pokretu tela. Svi znaju da je Anatomija teška, i mučio sam se sa tim predmetom, ali na kraju položio. Sada me čeka lakši posao. Neki ljudi ne kapiraju, koliko je teško biti student-atleta. Dva do tri treninga na dan, pa skauting klipovi, pa dva do tri predavanja zaredom, plus domaći, pa onda i putovanja, gde si odsutan pet dana u nedelji (back to back utakmice) itd. Na sve to dodaš umor, povrede, upale, i ume da bude zaista teško. Zahvalan sam na ovoj prilici, jer mi je ovakav život definitivno pomogao da sazrim, i da budem odgovoran„”.

 

Deluje da je mnogo teže igrati košarku „preko bare“, kako si se navikao na totalno drugačiji raspored takmičenja nego u Srbiji?

„Njihov sistem je mnogo čudan. Sezona traje malo kraće od naše, ali sa više utakmica i manje odmora po sezoni. Nekada se desi da u predsezoni odigramo tri utakmice u tri dana, što je kod nas jako retko ( ja tako nikada nisam igrao u Srbiji). Mentalno je poprilično lako navići se na taj sistem, međutim fizički se telo iscrpi jako brzo, ako ne vodiš računa, jer nemaš vremena za odmor. Pogotovo ako ideš i na predavanja uz domaće zadatke”.

 

U Pančevu si igrao za Kris Kros. Klub koji je u svakoj generaciji imao po par talenata. (znam iz iskustva pošto ste uvek bili tvrd orah, mi iz Zrenjanina smo vas retko pobeđivali) Kakvo je tvoje mišljenje o lokalnim klubovima i njihovom značaju?

„Imao sam sreće godinu dana pre dolaska u Kris Kros. Vladimir Ilić (predsednik tog kluba) me je video kako igram, i na kraju sezone predložio da pređem u taj klub. Kris Kros je, ne više tako mali, klub sa ogromnim srcem i proveo sam tri izuzetne godine tamo. Od trenera do saigrača, svi su mi poželeli dobrodošlicu, i sa većinom se i dan danas čujem. O kvalitetu rada ne moram puno da govorim. Na sajtu kluba možete videti koliko kvalitetnih košarkaša je ovaj klub izbacio. Retko koji klub se u današnjoj košarci oslanja na mlade igrače, međutim Kris Kros godinama to radi, sa velikim uspehom. Koliko moja porodica poštuje klub i Vladu, govori i to što se mlađi brat Vidak, priključio Kris Krosu od ove sezone, jer i on gaji ambicije za odlazak u Ameriku. On će sigurno proći bolje nego ja, jer je mnogo talentovaniji od mene kada sam ja bio njegovih godina hahaha. Što se tiče ostalih (lokalnih) klubova, ja bih im posvećivao mnogo više pažnju nego što to danas rade ljudi. Srbija je izuzetno,ne samo košarkaški, talentovana i većina tih sportista na kraju odustane jer niko nije imao ni prilike da ih vidi kako igraju. Pogotovo u nižim ligama, i u manjim gradovima i selima koji nisu popularni u bilo kom sportu”.

 

Sada u Americi igraš za koledž na Aljasci. Otkud baš Aljaska i koliko je teško živeti ali i igrati u gradu u kojem nema leta?

„Na Aljasci sam završio pre svega zbog trenera. I glavni i pomoćni trener su zaslužni, jer su zaista pokazali da me žele. Pomoćni trener je čak doleteo do Jute, da me upozna uživo i predstavi školu. Tada mi je bilo jasno da se radi o jednoj ozbiljnoj organizaciji i nisam se prevario. Što se tice zime, ume biti hladno, ali ovde vreme leti, i relativno je hladnoća neprimetna, jer imaš toliko obaveza da nemaš vremena da obraćaš pažnju. U ovo doba godine, u proleće, Aljaska je zaista prelepa, sneg se otapa i dani su mnogo duži nego uobičajeno. Zaista prijatan osećaj”.

 

Pre Aljaske igrao si za koledž iz Jute. Tamo si proveo dve godine. Kakve si utiske poneo odande?

„Sve najbolje. Od škole, trenera, do prijatelja i ljudi koje sam upoznao. Imao sam kvalitetnu drugu godinu, odigrao sam iznad proseka što je glavni razlog zašto su me treneri sa Aljaske kontaktirali. Sa mojim bivšim trenerom Vandom se čujem redovno, a i sa ostalim ljudima, i bivšim saigračima”.

 

Tvoja ekipa je igrala dobru sezonu dok korona virus nije prekinuo i koledž ligu. Koji su dalji planovi tvoje ekipe ali i tvoji lični?

„Ovaj virus je stvarno jedan nesrećni slučaj za celu planetu. Sportisti su ulagali toliko truda, vremena i novca, da bi im se finalno takmičenje otkazalo zbog virusa, zaista ostavlja jako gorak osećaj u ustima, a pritom svi sportisti gube godinu. Škola je otkazana, kao i svuda u Americi, i svi časovi će biti onlajn. Život u karantinu, tako bih opisao moj život u poslednje dve nedelje. Plan je bio da se odmorimo malo, i zatim opet treninzi i pripreme za sledeću sezonu, ali zbog vanredne situacije, trenutno sam u sobi, i ne izlazim napolje dok ne bude bolje. Plan je da se vratim za Srbiju petog maja, ali videćemo kakva će biti situacija, može otići u oba pravca”.

 

Ko ti je omiljeni igrač (domaći i strani)?

„Pitanje koje svaki košarkaš voli da čuje hahaha. Domaći igrač trenutno rekao bih Ognjen Jaramaz iz Partizana. Veliki talenat, imao sam prilike da ga upoznam lično, imao je tešku povredu pre nekoliko godina, ali evo ove sezone opravdava epitet jednog od najtalentovanijih domaćih igraca. Od stranih, nemam omiljenog, pratim naše Balkance, i uzivam u ostalim NBA i Evroligaškim utakmicama. Moram pomenuti Hakeem (The Dream) Olajuwona, moj uzor, odavno penzionisani, ali ipak najbolji rad nogu koji je ikada kročio na košarkaški parket. Hvala Jutjubu, sve poteze koje danas koristim, sam video od njega”.

 

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB
PODELI
Prethodni tekstBasket 3×3: Rezultati trećeg vikenda USSB lige
Naredni tekstFON, TMF, MAŠINAC I GRAĐEVINA IZ KARANTINA
Kao bivši košarkaš, opredelio sam se za novinarstvo kako bih na neki način ostao u sportu. San mi je da spojim sve tri ljubavi - novinarstvo, košarku i Partizan, pa da uskoro počnem da izveštavam sa Partizanovih utakmica.