Nurkić: Za mene su škola i trening uvek išli zajedno

212

Filip Nurkić, borac Univerzitetskog džudo kluba Kinezis,  je aktuelni prvak Srbije u seniorskoj konkurenciji. Na prvom studenstkom prvenstvu Srbije u džudou, Nurkić je izborio prvo mesto kao takmičar Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja. Na Evropskom univerzitetskom prvenstvu, među borcima sa 90 Univerziteta iz 19 zemalja, ostvario je zapažene rezultate, ali mu je medalja izmakla. Priznanje za sjajnu godinu stiglo je u vidu nominacije za najboljeg sportistu grada Niša, koje mu je, nažalost, izmaklo.

Uspesi njegovog oca, našeg proslavljenog džudiste, motivisali su ga da još kao petogodišnji dečak uđe u svet borilačkih sportova, a sa istog izvora dolazi i glavni podstrek i podrška. Nurkić je sa nama razgovarao o svom ulasku u svet džudoa, svojim najdražim uspesima i gde vidi sebe kroz nekoliko godina.

Na prvom studenskom prvensvu Srbije u džudou, niški Univerzitet je osvojio najviše odličja, što ih je kvalifikovalo za Evropsko univerzitetsko prvenstvu u Francuskoj. Kakvo iskustvo nosiš iz Francuske, gde si u žestokoj konkurenciji cele Evrope uzeo 5 mesto?

To je jedno od mojih dražih takmičenja zato što je to bilo studentsko evropsko prvenstvo. Medalja mi je za malo izmakla. Borbu za bronzanu medalju sam izgubio u zadnim trenucima meča, ali nisam bio previše razočaran jer sam izgubio od mnogo iskusnijeg i starijeg takmičara od sebe.

Prvak si Srbije u džudou u kategoriji do 60kg, kao i na univerzitetskom takmičenju, kakva je razlika između ta dva takmičenja u kvalitetu?

Razlika je samo u broju takmičara. Prošle godine je prvi put održano Univerzitetsko prvenstvo države i pravo učešća imaju samo studenti pa je i broj takmičara bio nešto manji, dok na Prvenstu države naravno učestvuju svi.

Kako usaglašavaš fakultet i treninge?

Nije teško jer sam navikao. Oduvek su škola i trening meni nekako išli zajedno i nikada nije bilo problema. Dobra organizacija je najbitnija. Imam tu sreću da profesori i uprava fakulteta imaju razumevanje za moja povremena odsutvovanja sa predavanja zbog takmičenja i na tome sam im neizmerno zahvalan.

Tvoj otac je prof. dr Mirsad Nurkić proslavljeni džudista, profesor Fakultet sporta i fizičog vaspitanja i selektor ekipe niškog Univerziteta i kadetske reprezentacije Srbije, reci mi kako vas dvojica funkcionišete na treninzima, takmičenjima, da li osećaš pritisak zbog toga?

Od malena sam oca na treninzima doživljavao kao trenera, a on mene kao takmičara pa je tako i danas. Dobro sarađujemo jer se dobro poznajemo, pa on tačno zna da mi u pravom trenutku da pravi savet, a ja tačno znam šta on od mene traži.

Da li si u svet džudoa ušao na inicijativu svog oca, pretpostavljamo da ti je on bio i idol od samog starta?

Naravno, džudo je bio prvi sport sa kojim sam došao u kontakt upravo zbog oca. Nekako je bilo normalno da čim smo porasli brat i ja krenemo da treniramo džudo. Uvek sam se divio njegovim peharima i medaljama pa je to verovatno bio još jedan motiv da treniram.

Svaki džudista ima svoju specijalku, odnosno tehniku koju najčešće koristi, koja je tvoj zaštitini znak?

Moja specijalka je tai otoshi, a to mi je i omiljena tehnika jer sam upravo tom tehnikom bacanja postao seniorski prvak države.

Najdraži uspeh do sada?

Najdraži uspeh mi je kada sam postao kadetski prvak Balkana 2011. godine i naravno kada sam postao seniorski prvak drzave.

Tvoje ambicije i kako vidiš sebe za pet godina?

Svaki sportista koji se ozbiljno bavi sportom ima samo jedan cilj a to je Olimpijada, pa se nadam da ću i ja sakupiti dovoljno poena na svetskoj rang listi u naredne 4 godine i ostvariti normu za Olimpijske igre u Tokiju 2020.

 

Fejsbuk komentari