Nikola Majstorović – Došlo je vreme da se kaže zbogom odbojkaškoj karijeri

726

Odbojkaš, asistent na FSFV-u na predmetu odbojka i trener Nikola Majstorović, izdvojio je malo vremena i pričao je o svojim počecima, studijama, ali i o studentskoj ligi u kojoj je nastupao.

Finalni dan USSB

Kako si provodio vreme u karantinu i kako je on uticao na tebe?

“Da budem iskren, prvih par nedelja mi je i prijao odmor. Uobičajeni ritam nastave, mojih treninga i treninga sa decom ume da bude prilično naporan, a nema puno vremena za odmor (vikendi nekada budu i naporniji od radnih dana zbog utakmica). Vreme sam uglavnom koristio za pisanje radova u sklopu istraživanja za doktorsku disertaciju. Celodnevno (ili bar većina dana) sedenje za kompjuterom pišući je nešto što u regularnim uslovima nisam mogao sebi da priuštim, a svakako da je za potrebe pisanja radova takav fokus od velike pomoći. U poodmakloj fazi već je počelo da mi fali malo i socijalizacije, a i svakodnevnih radnih obaveza, tako da sam se radovao trenutku kada je počelo sve da se vraća u normalu. Naše generacije su ipak opskrbljene sa toliko prozora u svet putem interneta i televizije da ovakvo zaista vanredno stanje ipak može malo lakše da se podnese.”

Kada si se prvi put susreo sa odbojkom i na koji način?

“Prvi susret sa odbojkom i prvi odbojkaški trening Neven i ja smo imali krajem 1997. godine u Osnovnoj školi “Marija Bursać”, u sklopu OK “Partizan”. Do tog trenutka smo prošli nekoliko sportova, jer su roditelji insistirali da probamo da pronađemo sport koji će da nam se dopadne. Poslednji u nizu tih sportova je bio karate, koji smo obojica trenirali i u kojem smo bili, bar po rečima trenera, relativno perspektivni. Jedno vreme smo paralelno trenirali i odbojku i karate, međutim kada je već bilo organizaciono neizvodljivo priroda odbojke kao timskog sporta i sporta sa loptom nas je povukla da prekinemo sa karateom i posvetimo se treniranju odbojke.”

 Šta je ono što ima odbojka što te je zadržalo toliko dugo baš u tom sportu? 

“Od malena smo brat i ja voleli da se igramo, dosta vremena smo provodili u selu, kod babe i dede, gde smo imali nepregledne poljane i slobodu da se po ceo dan jurimo, dodajemo loptom, istražujemo. U tom najranijem periodu su druženje, zabava i igra bili odlučujući faktori zašto smo trenirali, dok je u kasnijem periodu to svakako bila činjenica da smo pored tog uživanja u odbojci bili i itekako uspešni. Zanimljivo je da se, kako se karijera približava kraju, ponovo u prvi plan vraćaju motivi iz detinjstva i glavni pokretač za odlazak na trening ili utakmicu je upravo neko dobro druženje i zabava uz igru.”

Poznato je da si nastupao za nekoliko srpskih klubova, iz kog nosiš najlepša sećanja?

“Najlepša sećanja u smislu takmičarskog uspeha nosim iz OK “Crvena Zvezda”, gde sam sa 19 godina bio deo ekipe koja je osvojila titulu prvaka Srbije, i iz ekipe OK “Jedinstvo” iz Stare Pazove, gde smo uspeli da uđemo u Superligu Srbije i uspešno se u njoj takmičimo poslednjih nekoliko godina. Najlepša sećanja u smislu druženja i onog gotovo detinjastog uživanja u igri nosim iz OK “Obilić”, gde sam imao veliku sreću da budem deo jedne sjaje grupe ljudi koji su bili, pre svega, visoko obrazovani, pametni i kvalitetni, a nakon toga i dobri odbojkaši.”

Već par godina nastupaš za Jedinstvo iz Stare Pazove, koliko ti je pomoglo znanje koje nosiš sa fakulteta na terenu?

“Pomoglo mi je dosta da prepoznam neke teorijske koncepte u praksi i da ih možda jednim delom i testiram, tu pre svega mislim na odnose trener-igrač, igrač-igrač, na transfer različitih trenažnih uticaja na utakmicu visokog nivoa, kao i u analizi određenih značajnih momenata u toku samog treninga i utakmice. Smatra se da je vrlo važno za trenera da se kroz igračku karijeru bar u nekoj meri susretne sa visokim nivoom odbojke, kako bi umeo da prepozna neke karakteristične obrazce i kasnije kao trener. Sa druge strane moglo bi da se kaže da taj radoznali, istraživački, odnosno već tada trenerski pogled na odbojku može da bude i otežavajuća okolnost, jer samopreispitivanje tehnike koja je odavno usvojena ili nekih drugih aspekata igre, može da bude kontraproduktivno za samo izvođenje.”

S obzirom na to da si duži niz godina igrao i studentsku ligu i da se često nosio titulu MVP igrača, kakva te sećanja vežu za taj period? 

“Zaista prelepa, u tom periodu sam već fokus premestio sa takmičarskog bavljenja odbojkom na fakultet i uspešno studiranje. Imao sam i na tom planu sreće da budem u sjajnom okruženju, sa ljudima koji su podjednako voleli odbojku i uživali u njoj. Tu pre svega mislim na Milana Sikimića, koji je u to vreme bio asistent na predmetu Teorija i metodika odbojke i koji je vodio studentsku ekipu fakulteta. Pamtim dobro druženje na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, zabavu pre i posle utakmica sa tom ekipom, uglavnom starijih kolega, koji su znali da uživaju u fizičkoj aktivnosti i svemu onome što sa njom ide. Upravo kroz tu studentsku ekipu sam i dobio priliku da kasnije budem demonstrator na predmetu, zajedno sa profesorom Goranom Nešićem i asistentom Sikimićem. U periodu posle toga, kada su u studentsku ekipu došli i neki mlađi momci ostalo mi je u sećanju da smo bili izuzetno kvalitetna odbojkaška ekipa, čak sa gotovo celom postavom koja se takmičila na visokom nivou (bilo je sjajnih igrača poput bivših i sadašnjih reprezentativaca i superligaških igrača: Ivana Ilića, Svetozara Markovića, Bojana Rajkovića, Mihajla Pajića, Nevena Majstorovića, Nikole Munćana, Ognjena Bulića, Zdravka Aničića…).”

Je li bilo lakše braniti boje FSFV-a na terenu ili sada iz laboratorije?

“Pravo uživanje predstavlja igranje studentske lige, pošto je tu prisutan onaj pravi, izvorni sportski motiv. Tu dolaze oni koji vole odbojku i uživaju da se njome bave, na bilo kom nivou, tako da je lakše svakako bilo na terenu. Odbojka mi nikada nije bila teška posebno u tom okruženju, ali svakako da i ono čime se danas bavim ima svoju pre svega istraživačku draž. Istini za volju, poslednje dve godine manje vremena provodim u laboratoriji, obzirom da sam taj eksperimentalni deo istraživanja već dovršio, sada više vremena provodim pišući o rezultatima tih eksperimenata, kao i sprovodeći praktičnu nastavu na TiM Odbojke.”

Da li se po tvom mišljenju posvećuje dovoljno pažnje studentskom sportu?

“Sport u našoj državi generalno nije dovoljno sistematski uređen i kao posledica toga je i studentski sport na nivou entuzijazma onih koji ga organizuju i onih koji se njime bave. Prava sreća je da postoje oni koji su dovoljno entuzijasti da o njemu i izveštavaju, poput Sportindeksa, jer to daje dodatni motiv da se taj zdrav projekat nastavi i razvija. U sportskoj literaturi je dobro poznat fenomen odliva sportista upravo u tom periodu upisa na fakultet i početka studija i ovakvim vidom organizovanog bavljenja se predupređuje dalje napredovanje tog negativnog trenda.”

Proglašen si za doktoranta godine, kakav je osećaj kada baš to priznanje poneseš ti?

“Tu nagradu sam dobio na prvoj godini doktorskih studija, pre nekoliko godina, i to je za mene predstavljalo veliku nagradu za trud koji sam uložio, pre svega da upišem doktorske studije, a nakon toga da budem i dovoljno dobar student. Želeo sam da budem dobar student i da bih opravdao poverenje koje mi je već ukazano time što sam zaposlen kao asistent na predmetu TiM Odbojke zajedno sa našim proslavljenim odbojkašem Vladimirom Grbićem. Predmeti koje smo slušali tokom te prve godine su mi bili izuzetno interesantni i predstavljali su, za mene, potpuno novu dimenziju nauke o sportu, koju nisam imao prilike da prepoznam kroz osnovne studije. Takođe, još od osnovne škole sam voleo prirodne nauke, a pošto je modul doktorskih studija bio “Eksperimentalne metode istraživanja humane lokomocije”, fokus je uglavnom bio na motornoj kontroli i biomehanici, naukama koje se zasnivaju na matematici, fizici i biologiji. Upravo znanja sa te prve godine danas koristim da istražujem probleme u oblasti teorije i prakse odbojke, pre svega kroz istraživanja vezana za doktorsku disertaciju.”

Kakvi su ti planovi za budućnost i gde vidiš sebe za par godina?

“Prvi neposredni plan koji je, sa nedavno objavljenim prekidom odbojkaških takmičenja u Srbiji, stupio na snagu jeste prekidanje aktivnog bavljenja odbojkom. Poslednjih par godina sam odlagao taj trenutak jer sam idalje osećao jaku želju da treniram i takmičim se, ali zaključno sa ovom sezonom fokus ću svakako da preusmerim na akademsko usavršavanje, pre svega kroz završetak doktorata. Takođe, u okviru fakultetskog projekta predvođenog profesorom Goranom Nešićem, funkcioniše i Škola odbojke “DIF”, u kojoj radim zajedno sa još 6, 7 kolega sa fakulteta na obuci mladih odbojkašica (uz nekolicinu i odbojkaša). To su neki neposredni planovi, a u daljoj budućnosti svakako da postoji mogućnost da se i malo ozbiljnije posvetim trenerskom poslu, jer sam kroz studije i kroz igračku karijeru imao priliku da učim od zaista velikih trenera i igrača.”

Šta bi poručio novijim generacijama studenata koji odluče da se paralelno sa studijama bave i sportom?

“Poruka za studente-sportiste bi bila da uživaju u tim sportskim aktivnostima i druženjima, da ih shvate kao neku vrstu osveživača pozitivne energije kako bi bili još efikasniji na studijama. Poručio bih im da zanemare izraženo takmičarski nagon koji može da ugrozi odnose sa drugim ekipama ili unutar same ekipe (zašto igra jedan više nego drugi), već da im ti odnosi budu glavni motiv da se uopšte bave studentskim sportom. I naravno, da gaje tu kulturu i prenose je na mlađe studente, jer u nedostatku sistema sve se svodi na entuzijazam (možda je tako i “čistije”)”, rekao je Majstorović.

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB