Nikola Jović: “Bitno kakav čovek izađeš odavde, a ne kakav košarkaš, jer mnogo toga treba da se poklopi da bi ti bio profesionalni košarkaš.”

1446

Prostor bivše Jugoslavije je iznedrio ljude koji su postavili temelje modernoj košarci, počev od profesora Aleksandra Nikolića, Bore Stankovića i Ranka Žeravice pa do Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića i Želimira Obradovića. Pored toga što su svi oni istinski košarkaški znalci, takođe su svoje igrače prvenstveno učili da budu kvalitetni ljudi, pobednici. Na nižem nivou Nikola Jović isto tako uči svoje igrače kako u mlađim kategorijama KK “Zvezdare” tako i svoje kolege sa TMF, proteklih šest godina, da je košarka prvenstveno igra.

Sada već davne 2012. godine popularni Jole, bivši košarkaš Torlaka i Sporteka, a danas trener u KK Zvezdara pridružio se košarkaškoj ekipi TMF-a.

 “Preuzeo sam ekipu u trenutku kada je dolazilo do prirodne smene generacija, gde smo dugogodišnji kapiten Dule i ja, koji smo se da kažem nešto pitali u tom trenutku, počeli da pravimo ekipu, odnosno da vršimo selekciju igrača koji mogu da odgovore našim zahtevima. Imali smo sreće da svake godine dođu po dva, tri kvalitetna igrača i to je već počelo da izgleda dosta dobro. U našoj debitantskoj sezoni igrali smo baraž za ulazak u prvu ligu, ali tada nismo uspeli da savladamo ekipu Megatrenda koja je te godine došla do polufinala prve lige. Već sledeće sezone ulazimo dominantno u prvu ligu, gde smo u baražu za ulazak u viši rang takmičenja savladali studenski dom Penezić sa 20 razlike.” 

Narednih pet sezona, zaključno sa ovom, ekipa TMF-a je pod vodstvom Nikole Jovića osvojila dve srebrne i jednu bronzanu medalju, ali i sve inostrane studenske turnire na kojima su učestvovali. Prva sezona u najelitnijoj studenskoj ligi protekla je u anegdotama, dobroj košarci ali i odličnom rezultatu za nekoga koje bio debitant.

“Pavle Antić, komesar lige u tom trenutku i ja se nismo poznavali (danas inače veliki prijatelji) a on je organizovao sastanak povodom početka lige na koji sam otišao sa jednom molbom. Naime, naš kapiten Dule se ženio baš tog vikenda kada smo trebali da odigramo prvo kolo, gde sam ja zamolio Pavla da nam odloži tu utakmicu, jer je cela ekipa išla na svadbu. Pošto to nisu bile studenske obaveze on nam nije izašao u susret.  Mi smo to prihvatili i poslali smo dva brucoša i četiri fudbalera kako ne bi izgubili utakmicu sa 20:0. Ekipa Medicinskog fakulteta je u toj utakmici bila bolja i naši momci su izgubili sa devet razlike. Nastavak takmičenja donosi našu sve bolju igru tako da smo uz malo sreće mogli da završimo u polufinalu u našoj debitantskoj sezoni. Te sezone se pojavio i Luka Milosavljević- Mališa, gde je ta petorka sa njim Pejom, Pecom, Panom i Duletom mogla da igra KLS bez problema. Dolazi odlučujuća utakmica protiv FON-a gde smo mi znali da nas samo pobeda vodi u polufinale. Utakmica se igrala u ponedeljak u 23 časa u “Vizuri”, gde mi sredinom treće četvrtine gubimo 17 poena razlike i ako sam ja pokušao da sa dva tajmauta trgnem ekipu. Međutim, u početak četvrte četvrtine ulazimo sa nekom ludačkom energijom gde se približavamo na samo poen zaostatka. Nakraju regularnog dela bilo je nerešeno i ulazimo u produžetke, koji su takođe bili neizvesni. Bambi pogađa osam sekundi pre kraja prvog produžetka za vođstvo FON-a. Tražim tajmaut kako bih nacrtao akciju za Peju koji je bio u nekoj seriji, on šutira za tri poena lopta pogađa zadnji obruč i Peca nekoliko mili sekundi pre zvuka sirene, iz odbojke, postiže poene za pobedu i prolaz u polufinale. Cenim da je to jedna od najboljih utakmica u studenskoj ligi.”

On je ponosan na rezultate koje je ostvario sa ekipom TMF-a u ovih šest godina, ali i srećan jer je imao priliku da upozna momke o kojima priča u superlativu.

“Ući iz druge lige u prvu je bilo dosta teško pošto si morao da pobediš sedam, osam utakmica, možda je čak bilo i lakše održati se u toj prvoj ligi jer si sa dve pobede praktično obezbedio opstanak. Već sledeće sezone od te bronze su nas protivnici drugačije gledali, jer su verovatno mislili: “Ma ovi su iz druge lige, lako ćemo mi sa njima”. Ali eto pokazali smo košarkom, jednostavno da može sve da se postigne, međutim ipak ostaje žal za tom zlatnom medaljom koju jedino nismo uspeli da osvojimo.”

Aktuelnu sezonu su izabranici Nikole Jovića završili na drugom mestu, gde su u finalu izgubili od ove godine neprikosnovene ekipe FON-a sa tridesetak poena razlike.

  “Uspešna i neuspešna sezona jer smo ponovili rezultat iz prethodne, tako da nema napredka. Sezona je išla svojim tokom i nama se otvorio žreb sve do finala, gde smo priželjkivali meč sa FON-om kako bi pokušali da im se revanširamo za prošlogodišnji poraz u finalu. Ovim putem bih takođe hteo da još jednom čestitam ekipi FON-a na prvom mestu, jer su ti momci zaista izuzetni ljudi. Svakako mislim da smo prošle sezone ipak bili bliži toj zlatnoj medalji nego ove pošto su momci sa FON-a definitivno bili najbolji ove godine, a i naša ekipa je izgledala dosta organizovanije prošle sezone. Što se tiče razlike jeste bila velika, ali su košarkaši FON-a u trećoj četvrtini pogodili devet trojki i 37 poena, a protiv toga jednostavno nema odbrane.”

 

Kao i većina dece probao je sve sportove, kako bi pronašao onaj pravi. Sa svojim drugom Nikolom Hristovim, u prošloj sezoni košarkašem Dinama iz Pančeva, otišao je na prvi trening i ljubav je bila rođena, a ona nejenjava ni dan danas posle toliko vremena. Takođe, košarku je zavoleo i uz pomoć njegovog idola Dejana Bodiroge, zbog kojeg je i otišao na prvi trening i tokom cele karijere nosio dres sa brojem četiri.

Počeo sam da treniram u ekipi Torlaka, gde je pored Nikole Hristova bio i Marko Luković, čak sam bio i kapiten sve do kadeta i nešto malo u kadetima. Pored toga deda i tata su napravili koš i u dvorištu tako da sam i dodatno trenirao. Najviše sam svakako naučio od svog prvog trenera Ace Janićijevića, koji je od nas prvenstveno napravio ljude, jer je ta generacija i dan danas u kontaktu. Što se tiče trenerskog posla verovatno sam najviše naučio od trenera koji me je i doveo u Zvezdaru  Nemanje Planojevića, ali i od svih drugih trenera sa kojima sam sarađivao jer je ovo jednostavno posao u kome non stop učiš”.

U svetu društvenih mreža, pametnih telefona, rijaliti programa, Nikola Jović u KK Zvezdara pokušava da od svojih momaka prvenstveno napravi dobre ljude i da ih nauči da je košarka presvega igra.

  “Najveća pobeda u dosadašnjoj mojoj karijeri je ipak događaj koji se desio pre jedno dva meseca, kada mi se, sada student Pravnog fakulteta, Jovan Vukosavljević javio sa pričom da mi se zahvaljuje mnogo na svemu što sam uradio za njega i da je shvatio te moje priče da je bitno kakav čovek izađeš odavde, a ne kakav košarkaš, jer mnogo toga treba da se poklopi da bi ti bio profesionalni košarkaš.”

Srbija je prepuna talenata koji samo trebaju da budu otkriveni, a Nikola Jović uz pomoć svojih prijatelja Mladena Gajića i Nemanje Lambergara planira da u budućnosti osnuje košarkaški klub koji će se upravo posvetiti mlađim kategorijama i od njih praviti prvenstveno dobre ljude, a onda i velike košarkaše.

Fejsbuk komentari

PODELI
Prethodni tekstJao Ming- diplomirani ekonomista
Naredni tekstPočinju Evropske univerzitetske igre, Beograđani dobili prve protivnike
Student sam Fakulteta političkih nauka, smer novinarstvo. Ukoliko se jednog dana definitivno odlučim da budem sportski novinar, želeo bih da pratim košarku, kao svoj omiljeni sport i sport kojem sam posvetio sedam godina intezivnih treninga. Cilj koji bih voleo da ostvarim jeste da jednog dana komentarišem derbi sa koleginicom.