Kristina Jovanović – štoper mančesterskog kova predvodio FON do trona

497

Možda je bilo pametnije da sam se sa Kristinom Jovanović našao u nekoj pivnici i uz po koju kriglu točenog odgledao premijerligaški meč, ali ni fensi kafić na Voždovcu nije sprečio da kao retko kada uživam u intervjuu i razgovaram o temi koja je kako meni, tako i Kristini najdraža. Naravno, reč je o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, a za nas možda i najvažnijoj. Devojka blagog osmeha sa kapitenskom trakom oko ruke ove sezone bila je predvodnik futsal tima Fakulteta organizacionih nauka u pohodu ka osvajanju prve titule u USSB ligi. Iako veoma pristojna i odmerena devojka kada je u pitanju, njen najdraži, Mančester Junajted fantizam je prisutan, a emocije su podešene na maksimum. Poput njenog idola Nemanje Vidića u mlađim danima igrala je na poziciji štopera i redovno je izlazila kao pobednik u duelima sa dečacima sokobanjskih klubova. Upravo o ovim fudbalskim sećanjima, ali i o velikom uspehu i zajedništvu njene ekipe govorila je studentkinja četvrte godine FON-a.

 

                                               Kapiten

Futsalerke FON-a su do prve titule u USSB ligi stigli bez izgubljenog meča u konkurenciji četiri tima.  Sistem takmičenja je bio takav da je svaka ekipa igrala sa svakom, a prvoplasirani tim na tabeli poneo je epitet najboljeg tima Univerziteskog sportskog saveza Beograd – Fonovke su ostvarile trijumf u sve tri utakmice i tako zasluženo obogatile fakultetsku vitrinu sa peharima.

Svakako je osvajanje lige veliki uspeh za bilo koju ekipu tako je i za nas. Mi dugo nismo osvojile ligu, niti zlatnu medalju u nekoj ligi. Samim tim ovo je možda i još veći uspeh i jedno veliko zadovoljstvo, kako moje, tako i moje ekipe, naravno i profesora Lazovića. Sve u svemu jedan veliki uspeh za nas. Utakmica koja je bila ključna za osvajanje titule je svakako prvi meč u sezoni protiv, prošlogodišnjih šampionki, sa  Kriminalističko policijske akademije. Pre te utakmice smo imale samo dva ili tri treninga, a one su nas prošle godine pobedile i u kupu tako da mislim da je ta utakmica bila presudna. Odigrale smo veoma kvalitetno i kada smo taj meč dobile sve je bilo mnogo lakše. Istakla bih da smo svakoj utakmici pristupile isto, samo što je taj prvi meč bilo presudn – jer smo tu mi stekle samopouzdanje i ušle smo u pobedničku seriju“.

Nakon poslednje utakmice u USSB ligi i pobede nad futsalerkama Mašinskog fakulteta rezultatom 3:0 celokupan tim FON-a obukao je crne majice sa natpisom “Zašto Srbija nema lek “.
„Majice sa pomenutim natpisom i sa heštagom SMA Srbija bile su naš doprinos i podrška ljudima koji se bore sa spinalno mišićnom atrofijom, a pre svega podrška Ivi Ignjatović, našoj drugarici, koja boluje od te bolesti i koja je pokrenula celu akciju “Zašto Srbija nema lek“. Kod nas, kao i za mnoge druge bolesti, naravno, nema leka iako u svetu postoji, tako da smo mi na taj način hteli da pokažemo da nisu sami u svojoj borbi i da smo tu za njih“.

Pored učešča u ligi Univerziteskog sportskog saveza Beograd, futsakerke FON-a učestvuju i u SUUB ligi, gde se trenutno nalaze na prvom mestu u svojoj grupi i bez primljenog gola jedne su od glavnih pretendenata za osvajanje zlatne medalje. Ove sezone odbrana je svojevrstan zaštitni znak ekipe iz ulice Jove Ilića, a možda i najzaslužnija za poboljšanje tog segmenta igre je njihova bivša igračica Nataša Prčetić – koja im vodi i smišlja treninge.

„Nataša je od ove godine počela da radi sa nama. Ona je naša bivša igračica i nakon završenog fakulteta nastavila je da trenira sa nama. Zato što to voli i nekako je  došlo spontano da ona počne da vodi naše treninge, da nam smišlja vežbe.  Devojke su to sjajno prihvatile. Takođe i meni to mnogo znači i mislim da smo mnogo napredovale jer ona dosta zna, dosta prati futsal i fudbal. Baš nam pomaže upravo oko odbrane, mnogo smo  popravile taj deo igre i mislim da polako od nas pravi zaista ozbiljnu ekipu. Sada u odbrani svaka devojka zna tačno šta igra  i koga čuva.  Nekako do tog gola dođemo, damo gol, da li iz kontre, iz neke naše akcije, ali nam je mnogo bitno da ne primimo gol. Kada je reč o SUUB ligi –  cilj je naravno finale i ako je moguće zlato, prvo da ponovimo uspeh iz prošle sezone kada smo došle do finala, a naravno trudićemo se da dođemo i do zlata. Svakoj utakmici ćemo pristupiti maksimalo, imamo još četiri kola i nadamo se najboljem“.

Svakom ko ima veze sa studenskim sportom nije najjasniji razlog postojanja dve lige. Slično mišljenje kao i mnogi drugi o ovoj podeli ima i kapiten ženskog futsal tima FON-a.

„Iskreno meni je žao što su se podelili na dve lige i nekako mi je neprirodno da na Beogradskom univerzitetu postoje dve lige. Smatram da to treba da bude jedna liga, gde će se takmičiti svi fakulteti  i da bi tako bilo i ozbiljnije i kvalitetnije takmičenje. Prosto da ima više ekipa i da se više igra. Jer u SUUB ligi igramo trokružno, tri puta sa istom ekipom što je negde možda i malo smešno, a u USSB ligi smo imale tri utakmice za celu sezonu“.

Kristina je tek  od ove sezone preuzela  kapitensku traku od, dugogodišnjeg lidera ženskog futsal tima, Marije Armuš.                                                        

„Zameniti Mariju Armuš koja je uradila dosta za ženski futsal u Srbiji, zaista nosi veliku odgovornost, ali i veliko zadovoljstvo. Jeste naporno u nekim trenucima, jeste zahtevno jer imate iza sebe ekipu koju treba voditi, koju treba bodriti. Sa druge strane i ja imam nekad trenutke kada padam, a trebam da budem neko ko njih gura napred i sa te strane jeste nekad teško. Takođe dosta i vremena oduzima, ali je svakako jedno veliko iskustvo i meni je zadovoljstvo bez obzira na sve obaveze koje nosi. Znači mi puno jer vidite da devojke imaju poverenje u vas, da vas vide kao nekog ko može da im pomogne, ko je tu za njih“.    

Fakultet organizacionih nauka je jedan od retkih, ako ne i jedini državni fakultet koji ulaže u sport i podstiče svoje studente da se bave sportskim aktivnostima. Sportsko društvo FON-a, SportFon, osnovano je sada već davne 2000. godine i od tada su njihovi studenti osvojili  pregršt nagrada, pehara i medalja, ali ono što je mnogo bitnije stvorili su zdravu bazu gde se studenti upoznaju, druže  i  sklapaju nova prijateljstva.

„Mislim da je naša ekipa i uopšte Sportfon baš poznat po druženjima, dosta se družimo van terena, imamo okupljanja, sastanke, zajedno proslavljamo Nove godine, rođendane, izlazimo zajedno i mislim da je to naša snaga. Ja bih se usudila da kažem da smo najbolja sportska organizacija na Beogradskom univerzitetu, takmičimo se u svim sportovima, redovno osvajamo medalje i stvarno smo kvalitetni. Poznati smo po druženjima, zajedništvu kao jedna velika porodica smo. Jako su mi dragi svi ti ljudi i mislim da je će mi ovo biti jedna od najdražih uspomena posle završetka studija“. 

                                                  Štoper

Kao što je dobro poznato prave vrednosti se nose iz kuće, a upravo najbolje od svoje porodice pokupila je i Kristina, rođena u Sokobanji zahvaljući braći i ocu zaljubila se u fudbal i popularnu bubamaru, ipak njena majka nije bila baš najsrećnija što joj se ćerka oprobala u plemenitoj igri kakav je fudbal.

„Moj tata se bavio fudbalom, a pošto sam živela sa mlađim bratom i braćom od tetke nekako je bilo prirodno da se ja uvek  igram sa njima, a ne oni sa mnom. Tako sam zavolela sve muške igre,  između ostalog i loptu. Kažu moji da mi je omiljena igračka bila lopta kada sam bila mala i verovatno sam zbog tate zavolela i fudbal. Sećam se svog prvog treninga sa dečacima, moji nisu znali za to. Videla sam jednom prilikom da na tom treningu ima i par devojčica.  Došla sam kući i rekla sam “mama ja bih da probam  da igram fudbal“ ona mi je odgovorila nemoj da si se usudila, žensko si, biće ti krive noge.  Sledeći put kada sam gledala taj trening rekla sam sebi daj da probam. I probala sam, trening je počeo, ja sam trenirala sa njima i u jednom trenutku došla je moja majka, pogledala me i mahnula mi prstom sa rečima “videćeš kad dođeš kući “(osmeh se ni jednog trenutka nije skidao sa Kristinog lica) Međutim, naravno, ništa nije bilo kada sam došla kući“.

Uobičajena je pojava da deca koja počinju da se bave fudbalom uglavom više vole da napadaju protivnički gol i postižu golove, ipak kod studentkinje FON-a to nikada nije bio slučaj – ona je jednostavno rođeni štoper.

„Kada sam došla na trening uopšte nisam imala predstavu koja bi bila moja pozicija u timu, ali je trener bio oduševljen načinom na koji sam igrala te prve godine sa dečacima i govorio mi je kako je moguće da nisam pre negde trenirala. Sam mi je odredio poziciju, rekao mi je ti si štoper, ja sam to prihvatila i svidelo mi se. Ne znam, nikad me nije privlačilo da ja budem neko ko daje golove, ko dribla, igra na sredini, ja volim da sam tu pozadi i da komandujem odbranom, evo i sad igram odbranu u našem studenskom timu“.   

U petom razredu osnovne škole Kristina je započela svoju prvu fudbalsku sezonu sa dečacima kao ravnopravnim saigračima, no ubrzo je usledio transfer u klub Perice Krstića.

„Igrala sam štopera u prvih jedanaest na velikom fudbalu u klubu Gol iz Sokobanje. Celu sezonu sam standardno igrala u prvoj postavi. Nakon toga, pošto je moj tata igrao fudbal rekreativno, ja sam posle jedne njihove utakmice šutirala bratu na gol, a tu je bio doktor Mašinca koji me je video i pitao me da li volim da igram fudbal i da li bi probala da treniram sa nekom ozbiljnijom ekipom i tako sam došla do ŽFK Mašinca. Tada sam i upoznala Pericu Krstića. Ženska fudbalska reprezentacija bila je na pripremama u Sokobanji i tu sam se upoznala sa njim i ekipom, nakon toga su me pozvali na trening i tako je počela priča sa Mašincem, gde sam provela dve godine – igrala sam isto na poziciji štopera. Mnogo je lepše bilo igrati sa devojčicama, mada smo mi igrale protiv dečaka, jer u tom uzrastu nije bilo mnogo ženskih ekipa. Evo jedna zanimljiva situacija. Pljuštala je kiša i bilo je veoma hladno napolju i smo došle na utakmicu, ali trener protivničke nije hteo da pusti svoje dečake da igraju protiv nas. Onda smo se mi vratile i odradile trening po kiši. Tako je sve krenulo.  Fudbal je moja najveća ljubav i pored toga što da ga igram, volim i da ga gledam, trenirala sam mnogo toga, ali sam se uvek vraćala fudbalu “.

Kao što je i sama nekoliko puta istakla strastveni je ljubitelj fudbala, a mogu da potvrdim da je i veliki poznavaoc istog. Štoperska pozicija kao veoma bitan šraf fudbalskog mehanizma, u današnjem fudbalu je u priličnom deficitu kada su u pitanju igrači top klase. Međutim jedan štoper zauzima posebno mesto u Kristininom srcu, kojeg na žalost svih fudbalaksih zaljubljenika ne možemo više da gledamo na travnatom terenu.

„Meni je definitivno Nemanja Vidić bio klasa iznad svih. Nekoliko praznih mesta pa onda idu svi ostali. Stvarno, on je išao glavom gde niko nije nogom i baš mi je bio drag. On mi je bio uzor i idol. Trenuto najbolji štoper za mene, počela bih naravno prvo od Mančestera, je Erik Bejli. On je jako kvalitetan, žao mi je što se povredio  i što je propustio nekoliko utakmica, ali on ima to nešto što su imali Vidić i Ferdinand – grize, bori se i mislim da može da bude njihov naslednik. Ima potencijal. Videćemo u kom smeru će ići njegova karijera u Junajtedu, ali ja se nadam da može da bude poput njih. Ovako od ostalih klubova istakla bih Serhija Ramosa, on je stvarno klasa”.

Kao i svaki ozbiljan fudbaler/fudbalerka i Kristina ima fudblaski potez koji je definiše kao igrača i koji joj je izrazito drag.
„Klizeći start na travi, pa još kada pada kiša, pa to je nešto najlepše – neopisivo. Jednom se sećam sa bratom sam bila na terenu i igrali smo – on je vodio loptu i ja sam samo pomislila “joj bože kako je ovo idealna prilika za klizeći“, ja sam mu tako uletela, takav sam klizeći napravila i on se naljutio na mene. Baš mi je bilo žao posle toga, ali u tom trenutku… Verovatno bih ponovo isto uradila. Dosta su me i drugi gurali i govorili su mi tvoj tata je imao srce kao lav i borio se. Mene je to guralo. Pritom tata je isto bio štoper kao ja, a moj trener je trenirao zajedno sa njim i govorio mi je kako je tata igrao i onda je sve to mene vuklo da budem kao tata i naravno kao Vidić, koji je takođe bio lav na terenu“.

                                              Crveni đavo

Kada vodite razgovor sa Kristinom hteli, ne hteli na kraju vas uvek priča odvede na njen voljeni Mančester Junajted. Kako kaže od domaćeg fudbala je odavno digla ruke, tako da je sva ljubav usmerena na najtrofejniji engleski klub.

„Kod mene se utakmice Mančestera ne propuštaju, baš kad nešto moram da uradim, na primer kada imam trening, a Mančester igra Ligu šampiona u tom trenutku. Nažalost  to se dešavalo ove sezone i onda teška srca moram da  propustim meč, ali se odmah traži snimak ili hajlajts. Dok  recimo vikendom ako Mančester igra u četiri, zna se od četiri do šest je vreme za utakmicu, pre toga mogu negde da idem, posle toga takođe, ali u periodu utakmice nikako. Baš ih pratim i stvarno ih volim“.

U maniru mojih kolega, sportskih novinara, futslaerka FON-a je rekapitulirala dosadašnju sezonu tima sa Old Trafodra i dala svoje viđenje rada Žozea Murinja.

Lepo su krenuli, ali su zastali u nekom trenutku i ne znam, par poslednjih utakmica su loše odigrali i pretrpeli smo poraze od nekih slabijih timova, videćemo. Ipak mislim da  šanse za osvajanje lige više nema – jer je Siti već mnogo pobegao. Što se tiče Murinja, on je osoba koju ili voliš ili mrziš, nema sredine. Ja ga naravno volim i volela sam ga i ranije dok je vodio Real i Inter, pogotovo kada je osvojio LŠ sa Interom. Uvek mi je bio čovek bez dlake na jeziku, što je i sada. Zna da pecne, da bude jako bezobrazan, ali mislim da to što radi radi sa puno strasti i baš ozbiljno. Naravno neke stvari mi se ne svidjaju, nekad pravi nerazumne izmene, ponekad igra previše defanzivno, ali ga u principu volim“.    

Ljubav prema klubu prenela je i na svog oca, koji je na njen nagovor postao navijač Mančestera, a glavni krivac što je Kristina  vatreni navijač Crvenih đavola je takođe jedan Srbin.

“Zbog Nemanje Vidića sam  zavolela Mančester, od kada je on došao u klub od tada sam ja počela da navijam za Junajted i od tada pratim redovno. Tu je bio Kristijano i Runi, a posle sam zavolela i stariju generaciju pogotovo Gigsa, koji mi je jedan od omiljenjih igrača i stvarno bih volela jednom da ga upoznam. Takođe mi je životna želja da odem na Old Traford. Tu je bio i legendarni Aleks Ferguson. Od ove generacije izdvojila bih De Heu, mnogo mi je bilo drago što je propao njegov transfer u Real, baš sam bila srećna. Možda bih još izdvojila malog Rašforda – zato što je dete Mančestera i igra stvarno dobar fudbal, mlad je i mislim da može da postane veliki igrač jednog dana.“    

Večito pitanje koje se vodi po svim fudbalskim kuloarima je Mesi ili Ronaldo, mada znajući za koji klub Kristina navija odgovor je bio više nego očekivan.
„Ronaldo, bez razmišljenja! Mesija nikad nisam volela, verovatno je to zato što sam Kristijana zavolela još iz perioda dok je bio u Mančesteru. Tako da je Ronaldo definitivno uvek moj izbor, bio i biće. Mesi mi nikad nije bio simpatičan, smarala me i Barselonina igra i verovatno ga zato ne volim. Naravno ja veoma poštujem to što je on uradio i on je stvarno, što se same igre tiče klasa, ali Ronaldo je moj izbor. Nekako mi se čini da kad si lep i i uspešan ne vole te baš i da je to negde razlog zašto neki ljudi biraju Mesija “

 

Fejsbuk komentari