Đorđević i Matić – Tandem koji je predvodio šampionski marš vojnika!

1502

„Oseti silu vojnika kad mu kreneš na gol“ – transparent sa ovom porukom razvili su navijači Vojne akademije na sredini terena Posko arene, nakon što su njihovi futsaleri osvojili titulu u ligi Univerzitetskog sportskog saveza Beograda. Poslednji put trofej na Banjicu vojnici su doneli 18. decembra 2010. godine, kada je u finalu Prve lige savladan Fakultet organizacionih nauka. Tačno sedam godina i pet dana je bilo potrebno da se taj uspeh ponovi i da neki novi kadeti podignu pobednički pehar.

 

Ovog put do naslova prvaka su došli sa maksimalnih osam pobeda. Na putu do trona pokazali su sve ono što im je i izvezeno na dresovima koje sa ponosom nose – solidarnost, čovečnost, dostojanstvo, požrtvovanost i poštovanje. Međutim, taj put nije bio lak. Otpisani su bili već na početku takmičenja, kao ekipa koja ima veliku snagu, ali ne i dovoljan kvalitet da parira najboljima. Ni žreb im nije bio naklonjen. Nakon saznanja da u polufinalu idu na branioca titule, svi su očekivali da će se marš vojnika tu zaustaviti. Međutim, njihov plan je bio drugačiji. Naneli su Singidunumu najteži poraz u novijoj istoriji (6:2), a onda je usledilo finale sa dužnikom iz prethodne sezone – Visokom školom za IKT. Nerešen rezultat uz minimalan broj golova odveo je vojnike i momke sa IKT-a u penal završnicu. Krv, suze i znoj kadeta  Vojne akademije isplatili su se nakon pete serije.

O tome koliko je bilo teško ostvariti ovaj rezultat, kakva je atmosfera u ekipi i šta je to što ovaj tim izdvaja od ostalih timova u ligi razgovarali smo sa kapitenom Nikolom Đorđevićem i jednim od najiskusnijih igrača u ekipi Nikolom Matićem.

Prošlogodišnji sastav Vojne akademije je bio taj u koji su svi polagali nadu da može da učini ono što je učinjeno 2010. godine. Međutim, to se nije dogodilo, a ekipa sa Banjice je u znatno izmenjenom sastavu ušla u novu sezonu. Na iznenađenje mnogih podigli su šampionski pehar. Nikola Matić ističe da je uključivanje mlađih igrača bilo presudno za osvajanje ove titule: „Imali smo godinu dana više da se uigramo, što nam je verovatno bilo i potrebno. Međutim, ono što smo Đorđević i ja uradili jeste da smo ekipi pridružili momke sa prve i druge godine, što nam je veoma značilo. Mislim da je i naš igrač sa druge godine, Stefan Đačanin, jedan od najboljih igrača u ligi. Dečko koji je rešio polufinale i finale i istakao se kao vođa našeg tima u budućnosti. Upravo je u tom uključivanju mlađih, davanjem veće minutaže njima i razvijanje kolektivnog duha bio ključ za ovogodišnji rezultat“, kaže Matić, a njegov saigrač i cimer Đorđević dodaje : „Matić i ja smo od prve godine deo futsal ekipe Vojne akademije. Počeli smo da igramo sa prethodnom generacijom što nam je bilo veliko iskustvo. Ove sezone pokušali smo to iskustvo da prenesemo na mlađe, barem koliko smo mogli i znali. Pružili smo im priliku da igraju, da osete kako je to jer će im u budućnosti dosta značiti da bi možda ponovili ovaj uspeh. Takođe, čini mi se da je ove sezone ekipa složnija. Prošle godine prva četvorka je igrala baš dosta, a druga znatno manje. Ove godine smo se trudili da imamo dve podjednake četvorke i još nekoliko igrača na klupi da pomažu kad je to potrebno. I mislim da je to na kraju dalo rezultat“, započeli su priču vojnici.

 

Sezonu su završili sa osam pobeda iz osam mečeva, a kapiten Vojne akademije bez mnogo razmišljanja kao veoma bitnu utakmicu istakao je prvu, protiv Visoke sportske i zdravstvene škole, kada su uspeli da nadoknade tri gola zaostatka: „Nisam očekivao da ćemo gubiti 0:3, nije mi ni bilo jasno kako smo to dozvolili i već sam počeo da razmišljam o tome kako treba sve ostale utakmice da dobijemo jer je ova već bila izgubljena. Međutim, prerano sam bio otpisao našu ekipu. Uspeli smo da preokrenemo rezultat i tad sam video da imamo šampionski kvalitet“, ističe Đorđević. Na drugoj strani, za njegovog cimera najteže utakmice bile su ona u polufinalu protiv Univerziteta Singidunum i finalna protiv Visoke škole za IKT: „Moram priznati da me je ekipa Singidunuma malo razočarala, očekivao sam više od njih u polufinalu, ali svakako je utakmica bila zahtevna. Međutim, kao najtežu bih istakao onu u finalu protiv IKT-a. To i rezultat govori, sve prethodne utakmice smo pobedili, ova je završena nerešenim rezultatom i na kraju penali su odlučili, čista sreća. Mada mislim da je razliku u obe utakmice napravio naš golman, Golubović“, objašnjava Matić.

 

Upravo je ekipa Visoke škola za informacione i komunikacione tehnologije bila ekipa koja je prošle godine predstavljala neprevaziđenu prepreku za vojnike. Naneli su im poraz i u polufinalu prvenstva, ali i u polufinalu kupa, te su nam Đorđević i Matić otkrili da li je postojao neki dodatan motiv da se IKT savlada: „Do polufinala uopšte nismo razmišljali o IKT-u. Kada smo videli da u polufinalu idemo na Singidunum, nije nam bilo svejedno, tad je bila najveća tenzija u ekipi. Mlađi su se bili unervozili jer su znali kakve je rezultate ta ekipa pravila prošle sezone. Đorđević je tu spustio tenziju i možda odigrao ključnu ulogu. Kada smo njih savladali imali smo malo vremena da se pripremimo za finale. Počeli smo da ih analiziramo i znali smo da igraju bez najboljeg igrača iz prošle sezone, Mihića. Uspeli smo da se revanširamo. Neće mi biti krivo ako ih ne pobedimo u Kupu i ako ga oni osvoje, jer nama je prioritet bila liga“, ističe Matke, a Nik dodaje: „Od četvrfinala protiv Visoke turističke pričao sam igračima da moramo da se uozbiljimo, da nam je svaka sledeća utakmica odlučujuća i da sve moramo da igramo kao da je finale u pitanju. Kada smo izvukli Singi mnogi su nas otpisali, čak i neki od nas nisu verovali u pobedu. Iako smo znali da igraju dugo zajedno, da osvajaju veliki broj turnira uspeli smo da ih dobro izanaliziramo i na kraju savladamo. Pre duela sa njima uopšte nismo razmišljali o finalu, nismo čak ni išli da gledamo meč Visoka železnička – IKT. Tek kada smo savladali Singi i kad smo shvatili da nas očekuje utakmica sa IKT-om, počeli smo da razmišljamo o njima i hteli smo revanš. Imali smo samo dva dana da se pripremimo, uspeli smo barem malo da ih proučimo, dovoljno da nađemo odgovor na njihovu igru. Smatram da nam je upravo iskustvo koje smo stekli prošle godine pomoglo u meču sa IKT-om“, jasan je Đorđević.

I jedan i drugi smatraju da je dodatna prednost njihove ekipe bila ta što svi oni žive na Akademiji i provode dosta vremena zajedno: „Pored vremena koje provodimo zajedno na treninzima, dosta se družimo i ovako. Sve je to uticalo na stvaranje kolektivnog duha i međusobnog poštovanja što je doprinelo ovom uspehu“, objašnjava Matić, a Đorđević se nadovezuje: „Život na Akademiji ima mnogo prednosti i mana. Prednost je kada treba da se spremi neki ispit, pa nije teško da nađeš nekog da ti da savet. Kada je futsal u pitanju, nama je relativno lako da se okupimo na treningu jer svi živimo na Akademiji. Taj zajednički život utiče i na našu igru, razumemo se na terenu. Matke i ja smo cimeri i deo futsal sekcije od prvog dana. Odlično se slažemo na utakmicama, on uvek zna gde treba loptu da mi pošalje. Međutim, ono što je bitno jeste da se pored nas dvojice i svi ostali momci iz ekipe druže i van Akademije“.

 

Iako je studiranje na Vojnoj akademiji specifičnije u odnosu na studiranje na ostalim fakultetima i jedan i drugi se složu da je moguće uklopiti sve akademske i vojne obaveze sa obavezama oko futsala: „Najteže je u prvoj godini, dok se ne navikneš i ne naučiš šta i kako funkcioniše. Ko stvarno hoće, može da se snađe. Mi smo uputili ove mlađe u ekipi Isakovića, Pejića, Radovanovića i momci se snalaze. Nije veliki problem sve uklopiti ukoliko to želiš“, jasan je Matić, a Đorđević  dodaje: „Naša prednost u odnosu na studente ostalih fakulteta je što ne moramo da putujemo. Nama su učionice na pet minuta od sobe. Svaku pauzu u nastavi možemo da iskoristimo i da je provedemo u sobi u kojoj živimo. Međutim, ne znam koliko su ostali upućeni, ali mi ustajemo svako jutro u šest sati i imamo neke vojne obaveze koje moramo da ispunimo pre nego što nam počne prvi čas. Nakon nastave imamo još dodatnih obaveza. Postoje vikendi kada ne možemo da idemo kući i da se posvetimo nekim privatnim obavezama, ali do četvrte godine sve je lakše. Znam da je nekad veoma teško da se sve uklopi i zbog toga svaka čast momcima koji su pored svih obaveza dolazili na sekciju i trudili se“,

 

Veliku podršku sa tribina imali su futsaleri Vojne akademije, kako u polufinalu, kad se utakmica igrala u Vojnoj gimnaziji, tako i u finalu, kada su tribine u Posko areni bile najpunije ove sezone: „Meni lično ta podrška veoma znači, a verujem i ostalim momcima. Volim kada igram pred publikom i kada vidim da je neko tu uz nas. Prisustvo naših navijača bio je jedan dodatan i veliki motiv da dobijemo i polufinalnu i finalnu utakmicu, a i mislim da su oni dosta doprineli našem uspehu. Još jednom bih se zahvalio svima koji su došli da nas podrže, ali i onima za koje znam da su imali veliku želju da dođu, a koji su bili sprečeni“, ističe Đorđević, a Matić objašnjava da je svim igrači bilo žao što na polufinalnoj utakmici publika nije bila brojnija, iako je interesovanje bilo veliko: „U finalnoj utakmici i mi i IKT smo imali veliku podršku. U pojedinim momentima njihovi navijači su bili i glasniji. Ja lično mogu da se isključim i da ne obraćam pažnju, ali znam koliko je ta podrška značajna. Žao mi je samo što u polufinalu nije bilo više ljudi da gleda, a hteli su. Međutim, brojne privatne obaveze i obaveze na Akademiji su ih sprečile u tome”, naglašava Matke.

Do prošle sezone ekipu sa Banjice kao trener predvodio je potpukovnik Davorin Mikluc, a Matić  ističe da su on i Đorđević pokušali da prenesu na mlađe znanje koje im je on usadio: „Sve što smo Đorđević i ja naučili o futsalu na Akademiji naučili smo od potpukovnika Mikluca. To što smo naučili trudili smo se koliko smo umeli i koliko smo znali da prenesemo na mlađe. Mislim da smo u tome i uspeli. Pored potpukovnika Mikluca, veliku zahvalnost dugujemo kapetanu Jociću i profesoru Ranđeloviću, koji su se ove sezone najviše zalagali za našu ekipu. Obezbeđivali nam treninge kad god su mogli, pružali podršku, tako da su i oni dosta doprineli našem uspehu“, naglašava Matke, a kapiten vojnika dodaje: „Kada je potrebno da se nešto dodatno obezbedi, svako će nam pomoći koliko može. Svi naši nadređeni koji dolaze u dodir sa nama i koji imaju veze sa sportom prate naše rezultate, upisuju ih u izveštaje i na kraju sezone u zavisnosti od uspeha dobijamo neke stimulativne mere. Neke slobodne dane i nagradna odsustva, što nam predstavlja i dodatan motiv“.

 

Iako još uvek ne mogu da se slože oko činjenice ko duže i više spava, na treninge uvek dolaze među prvima, ali otkrili su nam koji igrači su najneredovniji: „Jokanović ne dolazi“, uz osmeh odgovara Matić, a Đorđević u šaljivom tonu nastavlja: „Jokanovića i Golubovića nema na treninzima, a Mernjik kad krene sa Vojnomedicinske akademije, ako bude nešto na hitnoj, neka zanimljiva operacija kojoj do tada nije prisustvovao, njega nema. Ne možeš da ga dobiješ do četiri ujutru“.

Ono u čemu su složni jeste da se njih dvojica najbrže iznerviraju na utakmici, dok na drugoj strani njihova sušta suprotnost jeste Stefan Đačanin, za koga Đorđević smatra da će sigurno biti vođa futsal ekipe Vojne akademije u narednim sezonama: „Stvarno da će ekipa odlično funkcionisati, bez obzira na to kome ostavim kapitensku traku. Znam da će se svi momci potruditi da proprate sve što treba. Ja sam tu da pomognem njima, kao što je meni Milanović pomagao. Praksa je da traku preuzme neko ko je četvrta godina, eventualno bi to mogao da bude Jokanović. Kada završe ovi momci iz 140. klase to će definitivno biti Đačanin. On je zasigurno naš najbolji igrač. Mislim da on može da bude lider i da iznese to kako treba iako je neviđena flegma“, ističe Nik, a Matić naglašava da je značajno da ko god preuzme kapitensku traku treba da bude spreman da preuzme i organizaciju na sebe: „Ukoliko gledamo neku hijerarhiju, kapitensku traku bi mogao da dobije ili Jokanović ili Jovanović. Možda bi i Mernjik mogao da preuzme to. U svakom slučaju kapitensku traku će dobiti onaj koji je spreman da se odriče nekih stvari, kao što je Đorđević bio najspremniji za to ove sezone. Nije kapiten onaj koji će samo reći da je kapiten. Kapiten treba da ide na svaki sastanak, da preuzme organizaciju i vodi ekipu“.

 

Za kraj ovi kadeti jednoglasno su se složili da je njihova ekipa imala možda i najveću želju da osvoji šampionsku titulu, ali i da je čvrsta odbrana bila njihov glavni adut: „Naša odbrana je bila perfektna tokom ove sezone, naročito u polufinalu i finalu. Imali smo neke greške, ali smo pokazali kad se uozbiljimo da možemo da odigramo veoma dobro i u napadu, a naročito u odbrani. Mislim da smo ove sezone čak i primili najmanje golova. Možda je samo IKT primio manje od nas. Uspešno smo branili svoj gol, kao što ćemo jednog dana braniti i državu ako zatreba“, jasan je Đorđević, dok Matke ističe: „Imali smo izraženiji timski duh od ostalih. Mi smo na terenu uvek bili tu jedan za drugog, a tako je i van njega. To je bio ključ za osvajanje titule“, zaključio je Matić.

Nik i Matke u septembru će završiti svoje studije na Vojnoj akademiji, ali će nastaviti da polažu ispit iz vernosti otadžbini i posvećenosti profesiji. Odanost, hrabrost i disciplinovanost  pokazivaće van petoparca, a neko drugi će umesto njih prvi da dolazi na treninge, donosi lopte i analizira protivnike. Oni će ipak morati, kao što je Nik rekao, umesto gola da brane državu ako zatreba jer su i njoj potrebni.

 

Foto: Sportindeks i privatna arhiva

Fejsbuk komentari