CILJ-USPEH, META-VAN SRBIJE

148

Na prvom mestu je fudbal. Zatim je tu košarka. I naravno, tenis. Ali, gde je tu mesto za ostale sportove? Zalaganje sportista neretko je veće od popularnosti njihovog sportskog izbora. Manjak medijske pažnje utiče na mogućnosti, ali ne i na želju ovih mladih, uspešnih ljudi.

Finalni dan USSB

Interesovanje publike u našoj zemlji okrenuto je ka najisplativijim sportovima. Dovoljno je da pogledamo fudbalsku reprezentaciju i da uvidimo odnos (ne)uspeh – popularnost. Porazi se zaboravljaju, a opčinjenost tom igrom ostaje. Sa druge strane, javnost se vaterpolista i odbojkaša seti samo kada osvajaju medalje. Neuspeh za njih nije opcija, ali na obećane nagrade čekaju i po nekoliko godina, jer se zasluge ne vrednuju prema kriterijumu najboljih. Ono što se traži je popularnost, a nepopularan sport ne može da obezbedi finansijsku sigurnost onima kojima je trening sinonim za život. Mnogi od njih su izuzetno talentovani, ali ukoliko nemaju ekonomske mogućnosti da isprate takmičenja, pripreme i opremu, njihova šansa da se ostvare propada. Rvanje i latinoamerički ples, na prvi pogled, nemaju ništa zajedničko. Osim napora, godina uloženog truda, mogućnosti ozbiljnih povreda i težak put do uspeha. Oni koji su odabrali da se bave nekim od ova dva sporta, suočavaju se sa malom verovatnoćom isplativosti njihovog profesionalnog ugovora.

 Bojana Mitrović se bavi latinoameričkim plesom od svoje pete godine. Višestruki je državni prvak, a 2004. godine se sa svojim plesnim partnerom plasirala u polufinale Svetskog prvenstva u Moskvi. Njen svaki dan protkan je muzikom i pokretom, a njene reči opisuju ljubav koju oseća prema plesu.

Obožavam muziku i mnogo se vezujem za ritam i dinamiku, stvaram sliku atmosfere koju pesma nosi. Ponekad se toliko udubim da počinjem da razmišljam šta bih volela da vidim na pozorišnoj sceni- kaže Bojana.

Pomoć porodice joj je bila veoma važna tokom godina treniranja, ali i haljine, kostimi, cipele. Sa uspesima, troškove su snosili sponzori, ali nije bilo previše opcija na koje bi mogla da se osloni u budućnosti. Svoj put nastavila je u Amsterdamu, gde je upisala baletsku akademiju. Njen talenat je podržan i nagrađen u inostranstvu, te je za jednu godinu studija uspela da završi dve. Nostalgija postoji, piča Bojana,  ali je svesna da svoju želju i potrebu za igrom može da ispuni samo van, jer popularnost njenog sporta u Srbiji nije srazmerna individualnom uspehu. Studije privodi kraju, na plaćenoj je praksi u Holandiji i nastupa za klub Guy & Roni. U njemu su se obreli plesači iz celog sveta koji svojim umećem glume i igre, koreografijama i pozorišnim pokretima uspevaju da očaraju sve koji iole obrate pažnju na njih.

Dragutin Dukić, rvački reprezentativac Srbije, proveo je veliki deo svog života u rvačkom klubu ,,Radnički”. Takmiči se u kategoriji do 84 kilograma i  jedan je od promotera održanog Svetskog prvenstva u rvanju (Beograd) 2011. godine. Potpisao je ugovor sa nemačkim drugoligašem Burgebrahom za koji će nastupati na strunjači. Profesionalni ugovor sa stranim klubom, osim potvrde kvaliteta, pružio mu je i dodatni razlog za treniniranje, kao i ekonomske uslove koji će ispratiti njegove pobede. Borilačke veštine, sportovi poput ragbija ili atletike, imaju sličan tretman u javnosti. Njihovi uspesi se ne vrednuju dovoljno, zapostavljeni su u medijima, a neretko su u pitanju visoko obrazovani ljudi.

Motiv i želja isti kod svih, bez obzira na to gde žive, ali za ove sportove ozbiljne budućnosti nema u Srbiji. Na sportistima je da svojim trudom i uspesima pokušaju da osvetle sliku svoje igre u javnosti. Možda će rvanje i  ples biti ozbiljna profesija, a ne samo hobi. Jednog dana.

Marija Milinković

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB
PODELI
Prethodni tekstStigao je cirkus!
Naredni tekstŠta sve možeš kad si volonter (primer neumornog Milana Rončevića)
SPORTINDEKS je web magazin koji ima za cilj da promoviše stvari koje nikako ne mogu da nađu zajednički jezik – sport i visoko obrazovanje. Naš cilj je da napravimo portal koji bi omogućio studentima da daju svoje viđenje sporta u našoj zemlji i da, koliko je moguće, podstakne neke promene.