Bojan Nešić – Život na relaciji Srbija – Španija

1360

Veliki broj mladih košarkaša iz Srbije odluči da svoju karijeru nastavi u Americi, ali to nije bio slučaj i sa dvadesetjednogodišnjim Bojanom Nešićem. Sa nepunih 13 godina napustio je rodno Pančevo i otišao u Španiju, u kojoj igra već 8 godina. Promenio je tri španska kluba i kaže da se tamo oseća kao u svojoj zemlji. Bojan Nešić je izdvojio malo svog vremena i pričao o svojim počecima, karijeri i životu.

Finalni dan USSB

S obzirom na to da si se skoro vratio iz Španije, a svi znamo kakvo je tamo stanje, kako provodiš dane u samoizolaciji?

“Po dolasku u Srbiju dobio sam naređenje o obaveznoj samoizolaciji u trajanju od 14 dana, ali mi je to posle produženo na 28, tako da ne izlazim nigde. Dane provodim tako što treniram što više mogu i koliko mi to uslovi dozvoljavaju, gledam filmove, čitam knjige i provodim vreme sa porodicom koju nisam video 6/7 meseci, tako da mi je cela ova situacija došla kao odmor- napokon imam vremena za društvo, porodicu i za sve obaveze koje treba da odradim.”

Prve košarkaške korake napravio si u Kris Krosu iz rodnog Pančeva. Kakva te sećanja vezuju za taj period i kako je došlo do toga da uopšte počneš da se baviš košarkom?

“Prvi put sam se sa košarkom susreo sa 7 godina kada su me roditelji naterali da odem na trening, pošto sam ja uvek hteo fudbal, ali kada sam otišao na prvi trening odmah se rodila ljubav na prvi pogled i ona traje do dana današnjeg. Kris Kros je moj prvi klub koji je zaista dosta toga učinio za mene i pružio mi sve o čemu sam mogao samo da sanjam kao dete. U tom klubu sam mnogo napredovao, upoznao dosta drugova, tako da za svoj prvi klub imam samo reči hvale kao i za trenera Milana Sokića i Nebojšu Biro koji su od mene napravili pre svega čoveka, a posle i igrača. Takođe bih se zahvalio kondicionom treneru Igoru Ranisaljevom sa kojim sam radio svaki put kad sam bio u Srbiji I predsedniku kluba Vladimiru Iliću.”

Nakon 6 godina u Kris Krosu usledio je put u Saragosu u kojoj si proveo još toliko. Kako pamtiš godine provedene tamo?

“Imao sam ponudi iz Bešiktaša i iz Saragose, ali sam prihvatio Saragosu zato što je Španija. U početku mi je bilo jako teško iskreno. Sam sam bio tamo bez roditelja, brata, društva tako da mi je baš bilo teško jedno 3/4 meseca dok se nisam navikao i morao bih da se zahvalim Damjanu Rudežu koji mi je dosta pomogao, pa sam vremenom sve to prebrodio. Saragosa je jedan od najlešsih kluba gde sam igrao, ako ne i najlepši. Tamo sam pored Kris Krosa proveo detinjstvo i ti ljudi su mi bili roditelji, treneri, sve i zaista su prema meni bili sjajni.”

Šta ti je najviše nedostajalo kada si otišao u Španiju?

“Najteže mi je bilo odvajanje od porodice i društva. Kad odeš tako mlad od kuće ond ati sve fali. Kad vidiš da ti drugari izlaze, a ti ne možeš i neke slične stvari. Sada sam se već navikao na takav život. U Španiji sam uglavnom između 8 i 10 meseci, pa kad se vratim imam vremena da izlazim sa društvom i vreme provedem sa porodicom. Naravno porodica mi i dolazi u Španiju, tako da sad svakako sve bolje podnosim i zadovoljan sam životom tamo.”

Kako bi opisao poslednju sezonu koju si proveo u Pas Pielagosu ?

“Posle sezone u Baskonii, zaista sam naporno i puno trenirao i spremao se za sezonu. Veoma sam zadovoljan kako sam odigrao i po svemu sudeći prelep grad i zadovoljan sam kako su me prihvatili tamo i zaista mi sve dopada”.

Ima li razlike u odnosu prema mladim igračima u Srbiji i Španiji?

“Po meni iskreno ima dosta razlike. U Španiji se više trenira, treneri su više posvećeni igračima i trude se da svaki pojedinac što više napreduje i onda igračima bude veću želju za košarkom i treninzima i naravno lepše je kad igraš košarku u Španiji koja ima najjaču košarkašku ligu u Evropi.”

Kada se pogleda tvoja košarkaška karijera može se zaključiti da igraš na relaciji Srbija-Španija. Kako bi opisao iskustva koja si stekao igranjem u srpskim klubovima?

“Iskreno meni je oduvek više prijala Španija, verovatno zato što sam otišao tako mlad. Kada sam se vratio bilo mi je jako čudno i bilo mi je zaista lepo i u Megi iz koje sam otišao na pozajmicu u Smederevo, pa onda i igranje u OKK Beogradu je zaista bilo lepo iskustvo, ali opet kažem Španija je ipak moj favorit.”

Da li je važniji napad ili odbrana i da li bi za sebe rekao da si bolji ofanzivac ili defanzivac?

“Iskreno iz odbrane sve kreće. Ako igraš dobro u odbrani iz toga će proizići dobar napad, time sam se uvek i vodio , a sebe bih svakako okarakterisao kao defanzivca i zaista se trudim da odbranu uvek odradim na maksimalnom nivou da bih posle mogli da ostvarimo lake poene.”

Ko je najviše uticao na tvoju dosadašnju karijeru?

“Prega svega istakao bih da su sve odluke uvek bile moje, a najviše su uticali moji roditelji, brat i familija koji su uvek bili tu za mene i kad je bilo loše, a i onda kad je bilo lepo, a pored njih podrška mojih drugova Nemanje Borinovića, Draže Petrovića, Marka Boznicevskiog, Nikole Ignjatova,Mladena Bulje i Milana Kastratovića mi je uvek puno značila. Naravno ne mogu da zaboravim ni gospodina Tihu koji je pre svega osoba koja me je uvek podržavala i uvek mi davao savete koje niko do sad nije i njemu dugujem ogromnu zahvalnost.”

Ko ti je bio idol kad si bio mali, a ko sada?

“Idol mi je od malena bio Kobe Bryant, koji je nažalost poginuo i zaista smatram da je on jedna legenda koja se nikada neće zaboraviti i biće nam uvek u srcima, a sada bih izdvojio Miloša Teodosića kao nekoga na koga se ugledam.”

Kako uspevaš da uskladiš košarkaške obaveze sa fakultetom?

“U Španiji sam završio srednju sportsku školu i sad studiram Fakuktet za sport. Na fakultet idem utorkom i četvrtkom između treninga i zaista imaju dosta razumevanja za moj košarkaški život. U Španiji je malo drugačije tamo su predavanja obavezna i upisuju se dolasci, ali zaista imaju razumevanja za sve i hvala im na tome.”

Postoji li momenat u tvojoj karijeri kada si poželeo da odustaneš i da li postoji nešto što bi da možeš promenio tokom ovih godina?

“Pa bilo je naravno. Kada sam se vratio iz Baskonie i kada sam prešao u OKK Beograd, tada sam iskreno mislio da odustanem i tada sam uz pomoć roditelja i drugara koji su mi govorili da ne odustajem od košarke i da ne treba da protraćim talenat koji imam, uspeo da prebrodim sve to. A što se tiče toga šta bih promenio verovatno bi to bilo da se više usresredim na košarku kao kad sam bio mali, dok bih neke stvari izostavio i ne bih na njih gubio vreme, ali šta je tu je, uči se na greškama i nadam se da sam te greške ispravio”, zaključio je Nešić.

Fejsbuk komentari

Finalni dan USSB
PODELI
Prethodni tekstOdložen je 13. BeST!
Naredni tekstEmilija Simić – ,,Zaječarski Vidić”
Student sam prve godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Sport je oduvek u mom životu zauzimao bitno mesto, pa se tako rodila želja da postanem sportski novinar. Odbojku sam trenirala 9 godina, a sada radim i kao pomoćni trener.