1 na 1 sa Vuksanovićem: Мoj komandant i moj dželat…

500

U životu mnoge stvari imaju dve strane medalje. Novčić sudbine se nakon „lansiranja“ u vazduh neprestano rotira, i teško je naslutiti koja će strana pasti na dlan. Možda bi upravo taj novčić mogao da posluži kao adekvatna metafora za karijeru Luke Vuksanovića, studenta i igrača Fakulteta organizacionih nauka, koja je dosad bila puna obrtaja, poput bačenog novčića. Reč je o Kraljevčaninu za kojeg se svojevremeno interesovao poznati menadžer Miško Ražnatović, koji je sa samo 16 godina trenirao sa seniorskim timom kraljevačke Sloge, članom generacije Metalca koja je u sezoni 2014/2015 ušla u istoriju valjevskog sporta, izdankom generacije ’95 koja je iznedrila brojne talentovane igrače poput Jokića, Gudurića, Zagorca, Jaramaza, Davidovca, Rebića, Ristića, Tejića… Respektabilne reference, za jednog igrača, nema šta… Uprkos obećavajućim nagoveštajima, usledile su turbulencije, koje su prema njegovim rečima zaustavile dalji napredak i unazadile karijeru. Danas je član BKK Radničkog sa Crvenog krsta, koji se takmiči u Prvoj srpskoj ligi. U temeljnom razgovoru, član aktuelnog šampiona studentske lige govori o kombinovanju tenisa i košarke, stravičnom zemljotresu koji je pogodio njegov rodni grad 2010. godine, saradnji i specifičnom odnosu sa Vladimirom Đokićem, istorijskom uspehu Metalca u Jadranskoj ligi, ali i nekim stvarima kojih se nerado priseća…

 

Vuksanović je u svet sporta zakoračio na neobičan način, kombinovanjem tenisa i košarke. Ono što su Sovjetskom savezu bili srp i čekić, njemu su bili „basketara“ i reket. „S obzirom da sam u predškolskom uzrastu bio najviši, roditelji su odlučili da me upišu na košarku i sa sedam godina sam počeo da treniram u Slogi. Međutim, kao mali sam imao višak kilograma i sporu kretnju, pa sam igrao centra i ubrzo odlučio da krenem istim putem kao sestra, koja je u to vreme počela da trenira tenis. Upisao sam se na tenis kako bih popravio rad nogu i pokretljivost, tako da sam naredne tri godine paralelno trenirao ova dva sporta. Ujutru sam imao košarkaške treninge, popodne teniske, na kojima sam ostajao mnogo duže, po nekoliko sati. Sreća pa su tereni bili blizu, uz Ibar, tako da sam stizao bez problema. Igrao sam čak i na teniskim turnirima a u jednom trenutku sam bio 12. najbolji igrač u Srbiji. Sa 13 godina, došlo je vreme da presečem i oprtedelim se za jedan sport. Izabrao sam košarku, jer mi nije prijalo to što sam usamljen na terenu. Mnogo mi je lakše kada mi priđe saigrač ili trener i potapše me po ramenu. To je bio glavni razlog zašto sam se maksimalno posvetio košarci“. Vuksanović je potom naglasio koliko mu je tenisko iskustvo pomoglo na košarkaškom planu.

 

„Tenisko iskustvo mi je mnogo pomoglo po pitanju fizičkog i psihičkog razvoja, mada mnogo više kod ovog drugog. Konkretno, mnogo sam dobio na samopouzdanju, jer u tenisu si sam na terenu, nema trenera ili saigrača, koji bi te posavetovao ili ohrabrio, zato moraš da budeš mentalno jak da bi dobio protivnika. Takođe, ne postoji mogućnost da te neko od saigrača pokrije kada ti ne ide, tako da nema „švercovanja“ i foliranja. Nakon tog iskustva, dobio sam određenu dozu sportske drskosti, i sad uviđam da je nisam dovoljno primenjivao dok sam bio mlađi. Slažem se u potpunosti sa onima koji tvrde da individualni sportisti sazrevaju mnogo brže od kolektivnih“. Nakon potpunog zaokreta košarci, usledile su odlične partije u mlađim kategorijama Sloge, koje su ga brzo izdvojile u odnosu na ostale vršnjake. Ipak, usledio je događaj koji je nesumnjivo obeležio njegovu karijeru i odrastanje. Kraljevo je 3. novembra 2010. pogodio zemljotres u kojem je poginulo dvoje ljudi, dok je njih 180 povređeno. Procenjena šteta iznosila je oko 2,5 milijarde dinara. Veća ili manja oštećenja pretrpelo je preko 16.000 objekata…

FOTO: Privatna arhiva

„Situacija sa zemljotresom bila je prilično gadna. Te jeseni sam krenuo u srednju školu, sećam se da sam se u tom periodu osećao uzbuđeno zbog novog okruženja, i onda odjednom jednog jutra zadesila nas je katastrofa. Ne bih da umanjim štetu sa kojom se Kraljevo suočilo, ali kasnije smo saznali da je malo falilo da posledice budu daleko veće. Da je potres za nijansu bio jači, čitav grad bi bio sravnjen sa zemljom. U tom periodu škola je premeštena u selo pored, časovi su bili skraćeni i te vanredne okolnosti su zbližile moju generaciju. To traumatično iskustvo nas je „prodrmalo“ u svakom smislu, pomoglo nam je da sazrimo i da promenimo pogled na život. Što se košarke tiče, klub je pronašao rešenje za treninge tako što smo se prebacili u halu van grada koja je bila netaknuta. U to vreme sam sa mojim vršnjacima bio veoma blizak i zajedno smo uspeli da prebrodimo čitavu situaciju“. Kažu da sunce dolazi čak i posle najjače oluje. Vuksanović je nepunih godinu dana nakon nemilog događaja dobio poziv seniorskog tima Sloge. Radosnu vest saopštio mu je trener kadetskog tima, Zoran Milovanović. Imao je samo 16 godina.

 

„Bio sam u školi na času matematike kada mi je saopšteno da ću se priključiti prvom timu Sloge. Momentalno sam ustao i objasnio profesorki da moram da idem, bez obzira na to da li će me upisati ili ne. Bio sam presrećan i ushićen, nisam mogao da verujem da sam pozvan u seniorski tim. Trenirao sam sa seniorima, a po potrebi sam bio na raspolaganju kadetskoj i juniorskoj ekipi. Nije bilo mnogo igrača koji su u tim godinama dobili priliku da treniraju sa prvim timom“. Njegov talenat nije promakao ni jednom od najpoznatijih menadžera, Mišku Ražnatoviću.

FOTO: Instagram/printscreen

„Miško me je kontaktirao preko njegovog pomoćnika koji je bio zadužen za mlađe kategorije, sa kojim sam se doslovno čuo pet puta dnevno. Plan je bio da ne idem direktno u Megu, već da se kalim u Smederevu, kroz koje su prošli mnogi Megini igrači poput Zagorca, Bitadzea, da sad ne nabrajam, pa da tek dogodine zaigram u Megi. Skoro svi detalji su bili utvrđeni, došao sam u hotel „Srbija“, kako bismo se dogovorili oko ugovora, da bi čitava priča propala, jer je Miško javio pomoćniku da se odlučio za nekog igrača koji sada ne igra nigde, čije ime neću pominjati, tako da je zbog njega propao moj dolazak u Megu“. Krilo FON-a je podelilo utiske sa mečeva mlađih kategorija na kojima je vodio duele sa vršnjacima koji su do sada napravili respektabilne karijere.

 

„Mnogi igrači iz klase ’95 su moji dobri drugari. Posebno pamtim duele sa Zagorcem, s obzirom da smo slični tipovi igrača i na svakoj utakmici smo se „tukli“ što bi se reklo. Bilo je tu i „treš-toka“, ali ništa zlonamerno. Pored Zagorca i Gudurić je bio izuzetno težak za čuvanje. Nema potrebe da objašnjavam zašto, dovoljno je pogledati njegove partije u Crvenoj zvezdi i Fenerbahčeu i sve je jasno. Takođe, ne mogu a da ne pomenem partije Nikole Jokića. Kada vidim kako danas igra u Denver Nagetsima, nisam iznenađen, jer sam sve te poteze već viđao u kadetskoj i juniorskoj a  kasnije u Jadranskoj ligi. Istina, napredovao je on mnogo u odnosu na mlađe dane, ali stil igre mu je identičan kao u mlađim kategorijama. On je stvarno specifična pojava. Taj čovek nije mogao nijedan sklek da uradi, delovao mi je smešno na prvi pogled, ali je igrao s neverovatnom lakoćom. Takav osećaj za igru i talenat se viđa jednom u sto godina. Jokić je jednostavno plejmejker u telu centra”. U kadetskoj i juniorskoj ligi Vuksanović bio jedan od najistaknutijih igrača svoje ekipe, nalazeći se u samom vrhu liste strelaca. Odlične partije dovodile su ga na širi spisak kadetske i juniorske reprezentacije. Međutim, mladi Kraljevčanin nije uspeo da se izbori za mesto među 12 najboljih.

 

FOTO: Instagram/printscreen

„U mlađim kategorijama sam pružao dobre partije i odstupao u odnosu na ostale saigrače. Iako sam bio košgeterski nastrojen, nikada nisam gledao da „pumpam“ statistiku. Ekipa je beležila nezavidne rezultate i žao mi je što nismo uspeli ništa ozbiljnije da napravimo. Drugačije se nije moglo kada nemaš dugačku klupu i kada protivnička ekipa zatvori najkvalitetnije igrače, kojih nije bilo mnogo. Radio sam naporno i bio sam svestan koliko vredim. Stavljali su me na širi spisak kadetske i juniorske reprezentacije ali nikada nisam uspeo da uđem među 12 a znam i zbog čega. Dolazim iz Kraljeva, nemam menadžera ili bilo koga ko će da me gura, tako da je moje mesto bilo rezervisano za one koji „moraju“ da igraju. Iako sam igrao dobro, otpadao sam kao 14. ili 15. igrač, jer nisam imao zaleđinu. Žao mi je što se tako završilo jer sam znao da kao treći najbolji strelac lige zaslužujem mesto u reprezentaciji, ali šta je tu je. Bilo je još bizarnih situacija u juniorskoj košarci. Svojevremeno je statističar na utakmici potplaćen da mi „skida“ poene i pripisuje ih drugom igraču, ali neću otkrivati o kome se radi“. Vuksanović je nastavio da bez dlake na jeziku govori o neprijatnim situacijama sa kojima se suočio u mlađim kategorijama Sloge.

 

„Ne mogu da opišem koliko su čelnici Sloge bili pokvareni. Najgori ljudi koje čovek može da upozna. Kraljevo bi stvorilo mnogo ozbiljniju košarkašku priču da takvi ljudi nisu upravljali klubom. Evo banalnog primera: kada sam trenirao sa prvim timom, moja plata je iznosila 100 evra. Umesto dogovorene cifre, oni meni isplate 10.000 dinara. Mene, tinejdžera, kome svaki dinar znači, „krajcuju“ za 2.000 dinara. Na kraju je moj saigrač i  prijatelj Rajko Kljajević morao da interveniše kako me ne bi „kratili“. Uprkos svemu, ostao sam fokusiran na treninge i teren. Dotična dešavanja me nisu pogodila, jer su me stariji igrači poštovali i cenili su moj rad i zalaganje, što mi je pomoglo da se ne opterećujem stvarima koje su se dešavale van terena. Ali  to podmuklo potkradanje je prvi korak, trunka zla koja se kasnije sve više širi. O čemu onda dalje da pričamo? Dok se Kraljevo ne reši takvih ljudi, nema sreće za njegov sport. Evo, Sloga ispade iz KLS-a. Pametnom dosta“. Nakon dve živopisne godine, strpljenje i rad su se isplatili. Vuksanović se najpre kalio u Swisslion razvojnoj ligi 2013. da bi iste godine usledio debi za seniorski tim Sloge. Pod komandnom palicom Mihajla Drobnjaka se nije naigrao, a onda je došao Vladimir Đokić, najzaslužniji čovek za plimu i oseku njegove karijere, gospodar situacije od tog trenutka.

 

„Kod Drobnjaka sam bio 12. igrač i nisam ulazio u igru. Međutim posle pet utakmica došlo je do promene trenera i ekipu je preuzeo Đokić, koji me je kasnije doveo u Metalac. Njegovim dolaskom usledio je nagli napredak u mojoj karijeri, s obzirom da je Vlada poznat kao neko ko voli rad sa mladim igračima. Svako jutro sam radio sa njim, dobio mnogo korisnih saveta i priliku da debitujem. Kod Đokića sam uglavnom bio u startnoj petorci i gurao me je u vatru kad god se lomila utakmica, što mislim da je ispravna odluka, jer smatram da nema vajde ubacivati mlade igrače u tzv. „garbidž tajmu“ kada je ishod utakmice poznat. To je najgora moguća solucija jer igrač nema motiv u takvim okolnostima. To je delo isključivo kvazi-trenera. Đokić je poznat kao neko čije ekipe neguju dobru hemiju i čvrstu igru. Treninzi su zaista intenzivni, od igrača traži da se „pobiju“ sa protivnicima i da forsiraju igru u tranziciji. Ne važi za nekoga ko voli duge napade. Saradnja sa tim čovekom je predstavljala prekretnicu u mojoj karijeri“, naglasio je Vuksanović, prisetivši se jedne od najupečatljivijih utakmica te sezone, protiv Metalca, koju je njegova ekipa dobila rezultatom 89:85. Posebno je upamtio duel sa aktuelnim članom Partizana Markom Čakarevićem.

 

„Posebno pamtim duel sa Metalcem, čija je ekipa bila projektovana za vrh Superlige. Jedan detalj mi je posebno ostao u sećanju: izvodio sam čeoni aut a ispred mene se nalazio Čakarević. U jednom trenutku mi okreće leđa, ja ga gađam, lopta mi se odbija u ruke i dajem koš, a sudija ga poništava. Samo zato što sam ja, novajlija, gađao Čakarevića a nisam imao „legitimitet“ za tako nešto. Marko mi je prišao, pružio ruku i čestitao. Bila mi je to najdraža pobeda te sezone“, naglasio je igrač „Krstaša“. Predvođeni nekadašnjim košarkašem Partizana, Kraljevčani su sezonu završili na 11. mestu u KLS. Đokić se na leto 2014. preselio u rodno Valjevo, na klupu Metalca, koji je na čelu sa dr Boškom Đukanovićem definisao plan za osvajanje KLS-a naredne sezone i eventualni nastup u Jadranskoj ligi.

 

Usledio je neočekivani obrt, ekipa Radničkog iz Kragujevca je zbog finansijskog kolapsa odustala od regionalnog takmičenja za sezonu 2014/2015 a upražnjeno mesto popunio je Metalac. Nekoliko meseci kasnije, putevi učitelja i učenika su se ukrstili. Zajedno su te sezone ispisali istoriju valjevske košarke, uz Bakića, Dunđerskog, Ljubičića Jevtovića, Otaševića, Majstorovića i ostale Đokićeve gardiste. Ekipa iz Valjeva je sezonu završila na šestom mestu, predstavljajući kost u grlu čak i za ekipe iz samog vrha Jadranske lige.

„Na poziv Milana Gurovića, leto 2014. sam proveo trenirajući sa ekipom FMP-a. Kada sam se vratio u Kraljevo konstantno sam bio na vezi sa Vladom, koji mi je otkrio da namerava da me dovede u Metalac. Tako je i bilo: u decembru sam se preselio u Valjevo kao alternativa za povređenog Borisa Bakića i sve je nagoveštavalo da će moja karijera ići uzlaznom putanjom. Drago mi je što nisam boravio u ekipi u vreme onog turbulentnog početka sezone, kada je Metalac zbog rekonstrukcije hale prvih pet mečeva igrao u gostima i sve izgubio. Ekipa je kasnije uspela da se konsoliduje i zaigra znatno bolje, jer je Đokić uspeo da rastereti ekipu. Izgleda da je moj dolazak bio taličan (smeh). Izuzev debija protiv Olimpije (poraz Metalca 67:76) većinu mečeva sam počinjao kao starter, bez obzira na malu minutažu i interesantno, imao sam procenat šuta za tri poena 100%“ uz osmeh konstatuje Vuksanović,  prisetivši se mečeva protiv favorita za osvajanje Jadranske lige i specifične psihološke pripreme za takve utakmice.

 

„Kod kuće smo mogli da pariramo svakoj ekipi. Protiv Zvezde smo na primer izgubili osam poena razlike (74:82),ali taj rezultat nije bio merodavan s obzirom da smo održavali egal tokov većeg dela meča, a onda je Markus Vilijams pogodio tri trojke iz četiri napada i ubio nas u pojam. Ne mogu da opišem koliko je nama kao debitantima bilo teško da igramo protiv timova sa vrha tabele kojima su sudije bile naklonjene svaki meč. Mislim da je suvišno pričati o onim sitnicama na kojima te sudija ošteti. Ipak bilo je i onih „velikih“ mečeva koje smo na jednu loptu uspeli da rešimo u svoju korist poput Budućnosti (70:69) i Cedevite (56:55), koja mi je ostala u posebnom sećanju zbog načina na koji smo se psihološki pripremali za nju i zato što sam se otrovao pred početak meča. Na poluvremenu nam je Otašević prepričavao razgovore i anegdote sa Skajpa, čitavih 15 minuta smo samo o tome pričali i smejali se. Niko nije ni pomenuo utakmicu, da bi nakon tog razgovora izašli na teren rasterećeni i pobedili zahvaljujući ključnim poenima Ljubičića. Generalno, bila je to sezona za pamćenje. Kao šestoplasirana ekipa, trebalo je da igramo u Evrokupu, međutim finansijski smo bili daleko od tog takmičenja a i hala nije ispunjavala standarde. Boško Đukanović je činio sve da nas finansijski obezbedi, ali je Evrokup bio prevelik zalogaj“. Nakon istorijske sezone u Jadranskoj ligi usledila je uspešna sezona u Superligi u kojoj je Metalac zauzeo treće mesto. Ekipa iz Valjeva je u plej-ofu eliminisana od Partizana (2:0 u seriji). Vuksanović je naglasio specifičnost igranja u Superligi iz njegovog ugla.

 

„Po mom mišljenju Superliga je specifično takmičenje, jer je teško igrati protiv spuerligaških ekipa zbog nedostatka motiva, koji, naprotiv, ne fali protvniku. Igrao si do tog trenutka Jadransku ligu i onda odjednom dolaziš na megdan „malim“ ekipama protiv kojih su ti neophodne pobede da bi dogodine igrao u regionalnoj ligi. Fali ti motiv, nekad ti se ne igra i težina tih mečeva se najbolje vidi na superligaškim gostovanjima. Drugu utakmicu u plej-ofu smo odigrali odlično protiv Partizana, ali kao što sam već napomenuo, kada igraš protiv kvalitetnije ekipe plus sudija, tu se ne može mnogo učiniti. Takođe, ubeđen sam da bi ova ekipa naredne sezone napravila mnogo ozbiljniju košarkašku priču da je ostala na okupu. Bilo je tu dosta prostora za napredak, a i Đokić je kasnije izjavio da je napravio veliku grešku kada je raspustio tim. Priča sa elementima bajke, postajala je košmar za Vuksanovića. Dojučerašnji komandant postao je njegov dželat, preuzevši kormilo U20 reprezentacije koja se tog leta na EP u Italiji okitila zlatnom medaljom pobedom nad Španijom u finalu (70:64). Izgledi da Vuksanović obuče dres Srbije, bili su dobri, ali kraljevački orlić nije poleteo ka medalji zajedno sa ostalima, već je ostao u gnezdu. Najsjajnije odličje doneli su Rebić, Zagorac, Gudurić, Rakićević, Apić, Babović, Jaramaz, Davidovac, Bursać, Kaplanović, Šalić i Tejić.

FOTO: Kolubarske.rs

„Kada je Đokić preuzeo reprezentaciju, Rakićević i ja smo znali da ćemo se kao igrači Metalca naći na širem spisku a možda čak i među 12 najboljih. Na našoj poziciji su tada konkurisali Zagorac, Gudurić i Davidovac. Bila su dva prazna mesta, koja je gledano po kvalitetu trebalo da popunimo nas dvojica. Otišli smo na pripreme u Vršac a tih mesec dana sam trenirao i igrao kao nikad u životu. Bio sam ubeđen da ću završiti u ekipi. Đokić mi je obrazložio da želi da me dobro pripremi za narednu sezonu i da treba da se odmorim kako bih bio potpuno spreman za Jadransku ligu. Poučen prethodnim iskustvima sa reprezentacijom, nisam se više toliko „ložio“ na repku. Srbija je uzela zlato a ja sam u međuvremenu nastavio sa napornim radom kada je usledilo novo neprijatno iznenađenje. Pred sam početak sezone bio sam bez ugovora, odnosno imao sam usmeni ugovor kada sam otišao na razgovor sa čelnicima kluba. Interesantno, sekretarica je u jednom momentu pitala saigrača Nemanju Todorovića i mene „šta ćete za stan?“. Mi smo rekli da planiramo da budemo cimeri, da bi potom PR menadžer kluba uleteo u razgovor i konstatovao da ne treba da žurimo sa stanom. Uopšte nisam imao u glavi svest o onome što je usledilo: pet dana pred početak lige, vrhunski sam odradio pripremni period, da bi mi Đokić saopštio da nemam mesta u ekipi i da treba da potražim novu sredinu. Bio sam zatečen. Čovek sa kojim sam prošao Slogu i Metalac, tolike treninge i utakmice, jednom rečenicom me je upropastio, a da pritom ništa u njegovom ponašanju nije nagovestilo tako nešto. Koliko me je uzdigao, toliko me je spustio. Stavio me je u nezgodnu situaciju da nemam klub pred početak sezone i da treba da čekam prvi prelazni rok da bih mogao da se registrujem. Nisam verovao šta me je snašlo…“, razočarano konstatuje Vuksanović, koji se nakon Metalca i kratke epizode u Jagodini vratio na „mesto zločina“ – u Slogu.

 

„Ljudi u Slogi su bili ljubomorni što sam prešao u Metalac i igrao u Jadranskoj ligi i nisu mogli da prežale što sam igrao u najboljem košarkaškom društvu na Balkanu. Zbog toga nisam imao želju da se vraćam a i zbog stvari o kojima sam već pričao. Nisam bio zadovoljan situacijom u Jagodini pa sam se vratio u Kraljevo, gde su me dočekali sa onim zlobnim osmesima. U Slogi sam igrao samo kada se rešava utakmica. Jedan meč odigram 30 minuta, postignem 15 poena, drugi meč 0, minuta, 0 poena. U igru sam ulazio samo kada zagusti. U drugim okolnostima, nema šanse. Razigravali su se igrači koji su bili u „dilu“ sa upravom. Ali sve u svemu, video sam da mogu da igram u regionalnoj ligi, tako da ću se spremati za nju. Upoznao sam se sa sistemom i znam šta treba da uradim da bih se vratio u te krugove, tako da verujem u sebe i vratiću se jači nego ikad da pojedincima zapušim usta. To mi je cilj“. Sagovornik se potom osvrnuo na studentsku ligu, gde njegova ekipa brani titulu.

FOTO: Kolubarske.rs

„Osvojićemo ove godine studentsku ligu, nema šta. Čvrsto verujem da će se ishod prošlogodišnjeg finala ponoviti, kao i atmosfera, koja je bila bolja nego na nekim mečevima ABA  lige. Došlo je do smene generacije, jer su stariji igrači poput Buhe, Draška i Nikolića napustili ekipu, ali mislim da će novajlije nadomestiti njihov odlazak i da ćemo odbraniti titulu“, jasan je Vuksanović. Mladi Kraljevčanin je za kraj konstatovao da je na sve turbulencije koje su ga zadesile tokom karijere trebalo da odreaguje znatno drugačije.

 

„Da mogu da vratim vreme, poneo bih se znatno bezobraznije i ne bih nikome ostao dužan. Kasno sam počeo da gledam sebe i bio sam podređen kolektivu što je bila fatalna greška. Takođe, verovao sam da imam drugare, međutim toga u sportu nema. Što se Đokića tiče, trebalo je da mu saspem u lice sve što mislim. On je najveći krivac za moj uspon i pad…“

Naš slavni nobelovac Ivo Andrić, rekao je da je najteže izrasti do jednostavnosti. Nakon jednočasovnog razgovora ispostavilo se da je Luka Vuksanović upravo takav – jednostavan, otvoren i direktan…    

 

Fejsbuk komentari

PODELI
Prethodni tekstODBOJKA: Najava završnice SUUB lige
Naredni tekstKOŠARKA SUUB: NAJAVA FINALA
Student novinarstva na Fakultetu za medije i komunikacije i zaljubljenik u košarku. Životna želja mi je da spojim posao i hobi i da izveštavam sa međunarodnih klupskih ili reprezentativnih takmičenja u pomenutom sportu.