1 na 1 sa Bracom: Juniorska EL, majske poplave, Čačak i “basketara”, FON i još ponešto…

833

Ako se zateknete u Čačku, a tražite put do Beograda, ili negde “preko”, neće vam biti potrebni GPS uređaji, mape i slično. Dovoljno je da na nekom od čačanskih terena zavrtite “basketaru”. Ona će vam poslužiti kao navigacija i sprovesti vas uz Moravu, preko Ibarske magistrale, do srpske prestonice, ili dalje. To, između ostalog, mogu da potvrde Dragan Kićanović, Željko Obradović, Uroš Tripković, Aleksa Avramović i mnogi drugi Čačani kojima je narandžasta lopta bila vodilja. Jedan od mnogih, koje je magična igra pod obručima izvukla iz Šumadije, jeste Srđan Jeković, bivši košarkaš i pomoćnik Aleksandra Trifunovića u Crvenoj zvezdi. Popularni Mrgud se 1997. sa jednogodišnjim sinom Bratislavom i porodicom preselio u Beograd zbog angažmana u Beopetrolu. Ljubav prema košarci, preneo je na svog sina, koji je ubrzo pošao očevim stopama.

 

Bratislav Jeković je student i član aktuelnog šampiona studentske košarkaške lige, ekipe Fakulteta organizacionih nauka. Istovremeno je član zemunske Mladosti, za koju nastupa od 2016. Njegov košarkaški dosije je prilično interesantan: Jeković je sa juniorskim timom Crvene zvezde osvojio Evroligu na završnom turniru u Milanu 2014. godine. Sa istom ekipom je godinu dana kasnije osvojio Juniorsko prvenstvo Srbije, pobedom nad Partizanom, u nezaboravnom finalu u rodnom Čačku. Tokom prvog seniorskog angažmana u FMP-u, u sezoni 2015/2016, delio je svlačionicu sa momcima koji će kasnije postati uzdanice Crvene zvezde, Dejanom Davidovcem i Ognjenom Dobrićem. U opširnom razgovoru, Braca govori o ljubavi Čačka i košarke, prvim košarkaškim koracima, radu sa Slobodanom Klipom, osvajanju najsjajnijeg juniorskog klupskog odličja, svojim saigračima koji danas brane boje srpskog šampiona, studentskom sportu i mnogim drugim stvarima…

 

Krilni igrač Mladosti je započeo razgovor vezom između košarke i njegovog rodnog grada. “U Čačku se živi za košarku. Ne poznajem čoveka iz tog grada koji ne voli ovaj sport. Tereni su puni, pogotovo na leto, kada se održava turnir na Želovom, gde se okupljaju čak i članovi prvoligaških timova. Tribine su krcate, što dokazuje da se radi o košarkaškom gradu, bez obzira na to koliko je fudbal popularan u Srbiji. Ovosezonske partije Borca u ABA 2 ligi, takođe potvrđuju popularnost košarke, gde je hala ispunjena do poslednjeg mesta, čak i kada u goste dolazi poslednjeplasirana ekipa. Borac je pravi hit ove sezone, u regionalnoj ligi nemaju nijedan poraz kod kuće, ali mi smo ih porazili u KLS”, uz osmeh dodaje Jeković, koji se potom osvrnuo na svoj košarkaški početak.

Od malih nogu se nisam odvajao od lopte, još kada sam od roditelja dobio mali koš u sobi, tada sam potpuno zavoleo košarku, po uzoru na oca. Kada sam u prvom razredu osnovne počeo da treniram u školi košarke “AS”, stremio sam ka tome da ga nadmašim. Ako u porodici imaš sportskog radnika, onda si predodređen da se baviš sportom. Meni je mnogo pomogla činjenica da mi je otac košarkaški radnik, jer sam se uvek orijentisao prema njemu. Pored njega, jedan od idola bio mi je i Peđa Stojaković, jer sam uvek cenio dobre šutere. Između ostalog, i sam se oslanjam na taj segment igre”, konstatuje Braca, prisetivši se dolaska u juniorski tim Crvene zvezde, koji je pripremao projekat za velika dela.

 

“Nakon škole košarke, preselio sam se u KK Zemun, sa čijim sam kadetima imao uspešnu sezonu 2012/2013, što me je preporučilo Crvenoj zvezdi. Te godine smo nesrećno izgubili u polufinalu prvenstva Srbije od Mega Vizure na produžetke, sa pola koša razlike, iako smo bili favoriti. Po završetku sezone, Zvezda je na leto pravila rekonstrukciju generacije ’96, tako što je vršila selekciju najboljih igrača iz Srbije u tom uzrastu, gde smo se od Zemunovih igrača našli Danilo Ostojić i ja. Timske reforme rezultirale su osvajanjem Evrolige naredne sezone”, ističe Jeković koji se podsetio saradnje sa Slobodanom Klipom jednim od najuspešnijih srpskih trenera, kada je u pitanju rad sa mlađim kategorijama.

“Saradnja sa Klipom mi je ostala u najlepšem sećanju. Dobro smo se sporazumevali i adekvatno sam odgovarao na njegove zahteve i zadatke. Zahvaljujući njemu, dosta sam napredovao, pogotovo fizički. Tada sam se prvi put susreo sa teretanom i ozbiljnijim trenažnim režimom, dva puta dnevno. Takođe bih napomenuo da Klipu u odnosu na ostale trenere izdvaja činjenica da dosta pažnje posvećuje osnovnim košarkaškim segmentima, pogotovo u domenu odbrane, tehnike, kretanja i postavljanja igrača”, ocenjuje rođeni Čačanin, osvrnuvši se potom, na put do krune dosadašnje karijere – osvajanja Milana i juniorske Evrolige 2014. godine, sa izuzetno perspektivnim “klasićima” poput kapitena Stefana Lazarevića, najkorisnijeg igrača turnira, Vojislava Stojanovića, Aleksandra Aranitovića, Nikole Rakićevića, Davida Miladinovića i ostalih “Klipinih beba”, koje su sjajnim izdanjem bacile “kraljeviće” na kolena (55:42).

 

“Kao što sam napomenuo, Zvezdini operativci su rekonstrukcijom generacije ’96 imali za cilj osvajanje Evrolige. Za taj turnir smo se pripremali tako što smo u Srbiji igrali utakmice sa starijim ekipama. Pre završnog turnira, nesrećno smo izgubili u finalu Juniorske lige u Nišu od Partizana, trojkom Kapetanovića. Taj poraz je izazvao pozitivan efekat, još više smo se zbližili i pojačali fokus na Evroligu. Na putu do Milana, igrali smo kvalifikacioni turnir u Beogradu, što je predstavljalo izuzetno iskustvo za mene, gde sam se prvi put susreo sa stranim ekipama. Najkvalitetniji tim na turniru, bio je francuski Insep, sa kojima smo igrali u finalu (pobeda Zvezde, 56:42). Njihovu ekipu su činili izuzetno atletski pripremljeni igrači, veoma brzi i skočni, ali taktika im je bila slabija strana, za razliku od nas, što smo iskoristili i pobedili ih”, navodi student FON-a, koji je prokomentarisao završni turnir i njegov epilog na severu Italije.

Sve prepreke na putu do finala, uspešno su preskočene: Kahasol (78:63), Huventud (69:67) i selekcija Brazila (78:54).“Na turniru smo bili smešteni u grupu sa Kahasolom, Huventudom i selekcijom Brazila, koja je dobila specijalnu pozivnicu u svrhu promocije košarke. Moram napomenuti da nam je raspored dosta otežavao posao, jer smo sve utakmice u grupi igrali u jutarnjem terminu. Najveći fokus nam je bio isključivo na prvoj utakmici protiv Kahasola, za koju smo se pripremali mesec dana pre susreta. Iako su u grupi bile preostale dve ekipe, samo smo na njih mislili. Priprema je urodila plodom, odigrali smo izuzetno disciplinovano i otvorili turnir pobedom. U narednom meču protiv Huventuda je bilo izuzetno teško. Nadigrali su nas u prve tri četvrtine i imali dvocifrenu prednost, ali su onda kapiten Lazarević i Aranitović povukli ekipu, pomogavši nam da preokrenemo rezultat. Poslednju utakmicu u grupi smo rutinski rešili, i već tada nam je u glavi bilo finale sa Realom”, u dahu govori Jeković, analizirajući posebno finalnu utakmicu protiv ekipe koja do tada nije imala nijedan poraz u prvenstvu Španije i Evroligi. Ekipu iz španske prestonice činili su brojni talentovani igrači poput Juste, Kasibabua, Magdevskog, Nijanga

 

“Pre finala, imali smo nekoliko sastanaka sa trenerom i prvim čovekom kluba, Nebojšom Čovićem, koji su nas maksimalno rasteretili, konstatujući da nije smak sveta ako izgubimo, ali da, ako smo već dovde došli, odigramo najbolje što možemo, jer se ovakva prilika pruža jednom u životu, s obzirom da već naredne godine sledi smena generacije. Na prsihološkom, fizičkom i taktičkom planu smo bili maksimalno pripremljeni, tako da nam je jedino preostalo da damo sve od sebe. Osećali smo se prilično uzbuđeno prilikom ulaska u “Mediolanum”, s obzirom da smo prethodne utakmice igrali u balonu. Znali smo da nas gledaju košarkaške legende poput Saleta Đorđevića, Dude Ivkovića i Dragana Tarlaća, tako da su nam se noge odsekle. Ono što nam je takođe privuklo pažnju, bili su izuzetno tvrdi obruči. Nije nam bilo lako da se naviknemo, pa su na početku meča usledila 3-4 “er bola”. Obe ekipe su imale problem u šutu spolja, igrale su se agresivne odbrane, pa je Real usmerio snage na unutrašnju igru, preko Nijanga, za koga i dan danas, kada premotam film, posumnjam da je ’96 godište. Nikada se nisam osećao fizički inferiorno kao protiv njega. Bio je prava zver u reketu, praveći nam ozbiljne problem pod košem. Taj momak me je najviše impresionirao od svih igrača na turniru i za njega sam u tom trenutku sa sigurnošću mogao da tvrdim da će napraviti dobru karijeru. Uprkos odličnoj partiji Nijanga, povezali smo redove, odigrali bolje na timskom planu, a najviše se istakao mali Aranitović (15p), koji je odigrao fenomenalnu utakmicu. Sve kockice su se poklopile, svako je dao određeni doprinos i odigrali smo najbolju utakmicu na turniru, nadigravši Real u svakoj četvrtini. Po završetku meča, bili smo u šoku, nismo mogli da verujemo da smo pobedili takvu ekipu i da smo na krovu Evrope. Zaista neopisiv osećaj”, uz osmeh tvrdi zlatni junior, fokusirajući se istovremeno na specifične okolnosti pod kojima je osvojena Evroliga.

Naime, turnir u Milanu ostao je u senci stravičnih poplava koje su u tom periodu pogodile Srbiju. “Iskreno, nisam bio svestan da su poplave dostigle tolike razmere. Na osnovu onoga što sam čitao na internetu i društvenim mrežama, nije mi delovalo strašno a u stvari prava katastrofa. Nikada neću zaboraviti prizor koji smo zatekli iz aviona, prilikom povratka, kada smo gledali doslovno Srbiju pod vodom. Preleteli smo baš iznad Obrenovca, koji je izgledao jezivo u tom trenutku. Tada nam je bilo jasno zašto naše osvajanje Evrolige nije medijski adekvatno propraćeno. Ko je uopšte od ljudi u Srbiji u takvoj situaciji mogao da razmišlja o košarci?”, zapitao se član aktuelnog šampiona studentske lige.

 

Jeković je i naredne sezone ostao u juniorskom pogonu Crvene zvezde, postavši kapiten, a u sezoni 2014/2015, njegovoj ekipi se ukazala prilika da se osveti Partizanu za prošlosezonski poraz u finalu, ni manje ni više, nego u Čačku. Ovoga puta, titulu je doneo Zvezdin prošlosezonski dželat, Nemanja Kapetanović, koji je na identičan način presudio bivšem timu. “Pred početak naredne sezone, većina momaka iz klase ’96 su prešli u prvi tim FMP-a, osim mene i Anđelkovića. Ostali smo kao ispomoć dolazećoj generaciji, koja je te sezone poražena u finalu Evrolige u Madridu. Što se ligaškog dela tiče, igrali smo veoma dominantno, plasiravši se u završnicu bez poraza. Finale je bilo pravi spektakl. Čekala nas je krcata i podeljena hala. Meč smo otvorili prilično grčevito a igrači Partizana su nas zonom 1-3-1, konstantno mučili i provocirali na šut, poučeni prethodnim finalnim susretom u Nišu, gde smo katastrofalno šutirali trojke (3-34). Gubili smo skoro ceo meč dvocifrenom razlikom, a ja sam prvu trojku za nas postigao tek na tri minuta pre kraja. Uspeli smo da uđemo u egal, da bi smo na 5,6 sekundi pre kraja imali napad za pobedu. Dogovor sa tajm-auta je bio da Rakićević primi loptu i da šutem sa poludistance rešava meč. Međutim, igrači Partizana su u tom napadu zaboravili na Kapetanovića, koji je ostao sam i pogodio trojku za pobedu, donevši nam titulu na isti način, na koji nam ju je uzeo godinu dana ranije. Sve posle toga je suvišno za priču. Bio je zaista prelep osećaj osvojiti titulu pred tolikom rodbinom, prijateljima i sugrađanima”, ističe kapiten te generacije, koji se ubrzo prisetio prvog profesionalnog angažmana u ekipi FMP-a, u sezoni 2015/2016.

“Posrećilo mi se što sam dolaskom u FMP ponovo imao priliku da sarađujem sa Klipom, gde sam došao na njegov poziv sa velikim zadovoljstvom. U tom trenutku Panteri su bili najbolja ekipa u KLS, a cilj je bio plasman u ABA ligu. Za mene je prelazak iz juniorske košarke u seniorsku bio prilično turbulentan. Dolaziš kao novajlija u, za tebe novu sredinu, gde je jaka konkurencija, i gde više nisi starter i jedan od glavnih igrača, već čekaš svoju šansu i boriš se za nju. Moram istaći da mi je Filip Čović najviše pomagao da se prilagodim ekipi i novim saigračima. On je momak sa izuzetnim liderskim sposobnostima, ohrabrivao nas je na terenu i održavao dobru atmosferu u svlačionici, pomažući svim novim igračima, ne samo meni. Generalno, bio sam zadovoljan, prvom seniorskom sezonom i svojim napretkom. Najvažnije je da smo te sezone ispunili cilj, osvojili smo KLS i plasirali se u ABA ligu”, smatra Jeković, koji je potom “skenirao” igračke potencijale tadašnjih saigrača, koji danas brane boje Crvene zvezde na evroligaškom i abaligaškom frontu – Dejana Davidovca i Ognjena Dobrića.

“Davidovac će tek pokazati koliko vredi. Radi se o zaista inteligentnom igraču, koji maksimalno koristi svoje fizičke predispozicije, uz zavidnu tehniku i pregled igre. Specifični su igrači koji sa visinom od 202 cm mogu da pokrivaju čak i poziciju plejmejkera. Ali, pored toga, on je svestran igrač, upravo zbog stila igre i fizikalija, tako da bez problema može da pokriva pozicije od “keca” do “četvorke”. Ovo što je do sada uradio u debitantskoj sezoni u Zvezdinom dresu je za poštovanje, ali to nije njegov krajnji domet, s obzirom da ima dosta prostora za napredak. Što se Dobrića tiče, on je zaista fenomenalan momak i radnik. Njegova radna etika je za svaku pohvalu. Naporno je radio i često ostajao posle treninga, kako bi ispravljao neke nedostatke u igri i potpuno je zasluženo tu gde jeste. Ranije je bio poznat po nadimku Gvozden, jer je važio za nekoga ko nema meku ruku. Međutim, on je besomučno radio, unapredivši šut i druge segmente igre. Ako bi mi za nekoga bilo posebno drago da uspe, onda je to definitivno Ognjen”, naglašava jedan od ključnih igrača FON-a, koji nastavlja razgovor pominjanjem aktuelnog angažmana u Mladosti iz Zemuna, gde igra najbolju sezonu otkako je u seniorskoj košarci (12,1 p, 4,6 sk po meču, uz šut za tri poena 42,5%).

“Ove sezone sam više nego zadovoljan svojim partijama, posebno kada uporedim aktuelnu sezonu sa prošlom, kada sam sedeo na klupi, u potrazi za ozbiljnijom minutažom. Nije mi bilo lako, jer sam prešao iz jednog sistema, gde sam proveo nekoliko godina, radeći sa istim trenerom i u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, u potpuno drugi sistem. Kako je vreme odmicalo, navikao sam se na uslove rada u Mladosti, trenirao sam naporno i izborio se za ozbiljniju minutažu i ulogu u ekipi. Takođe, ono što mi je olakšalo boravak i obezbedilo bolje partije, jeste i kontinuitet igranja u istom klubu. Pored individualnog učinka, sve ide po planu i kada je kolektivni učinak u pitanju. Trenutno se, shodno očekivanjima, nalazimo na 8. mestu, a cilj nam je da obezbedimo mesto “iznad crte” i plasman u Superligu. Mislim da imamo kapacitete da to učinimo, jezgro tima čine mladi igrači od ’94 do ’97 godišta, koji imaju još prostora za napredak, uz iskusnog Malidžana, koji je dvostruki MVP lige, čije iskustvo daje veliki doprinos dobrim rezultatima. Utakmice protiv Zvezde, Partizana, FMP-a i Mege, predstavljale bi krunu ove sezone”, jasan je Jeković, koji je, treba napomenuti, prošlog leta učestvovao na prvenstvu Srbije u basketu 3×3.

 

“Za mene je to bilo lepo i korisno iskustvo. Basket i košarka jesu slični, ali postoji osetna razlika. Iz ugla igrača, mogu da kažem da je basket specifičan, jer podjednako zahteva i fizikalije i “kefalo”, jer u basketu nema školskih akcija, koje svaki školovani košarkaš može da prepozna, već se sve svodi na improvizaciju, tako da moraš brzo da razmišljaš kako bi se snašao u datom trenutku. Takođe, igra je prilično dinamična, uz mnogo kontakta, te je dobra fizička priprema neophodna. Meni basket odgovara, jer imam adekvatnu visinu između 195 i 200 cm, tako da kao previše visok ili previše nizak igrač nisam podložan “mis meč” situacijama”, tvrdi Braca, koji je preusmerio razgovor na studije i studentski sport.

“Navikao sam da igram košarku na dva fronta i paralelno studiram. Prisustvo predavanjima nije toliko neophodno, tako da mi ostaje dovoljno vremena da uskladim obaveze i da se stavim na raspolaganje ekipi FON-a. Po mom mišljenju imamo najkvalitetniju ekipu u studentskoj ligi, imali smo uvek visoke ambicije, tako da uopšte ne osećamo pritisak. Neophodno je samo da oprezno pristupimo utakmicama, bez potcenjivanja protivnika i da održavamo timsku igru. S obzirom da se sve odvija po planu, čvrsto verujem da ćemo ove sezone odbraniti titulu”, ističe udarna igla FON-ovaca, pomenuvši značaj studentskog sporta iz njegove perspektive.

 

“Razvoj studentskog sporta je od izuzetnog značaja za sportsku scenu jedne države, jer su u njemu prisutni igrači koji se profesionalno bave sportom, a studentska liga im pomaže da održavaju takmičarski duh. Popularizacija studentskog sporta, konkretno košarke u ovom slučaju bi trebalo još više da se primenjuje. Država treba da ulaže više sredstava i poboljša uslove u srpskom studentskom sportu, jer on za studente, pored podsticanja takmičarskog duha, predstavlja i neku vrstu relaksacije i rasterećenja od obaveza. Sve ovo govorim, jer se uvek sa ponosom setim ispunjene “Vizure” tokom prošlogodišnjeg finala protiv TMF-a. Mislim da na sponzorskom planu može još toga da se uradi”, ocenjuje as Mladosti, koji završava priču ambicijama za ovu kalendarsku godinu.

“Kada je reč o košarkaškim ambicijama, cilj mi je da što više napredujem na individualnom planu, kako bih sebi omogućio uslove da od naredne sezone igram na višem nivou, i da na timskom planu, zaigram sa ekipom Mladosti u Superligi, i odbranim titulu studentskog šampiona sa FON-om. Kada je reč o planovima van parketa, prioritet su studije, kako bih obezbedio siguran posao i egzistenciju, jer sa sportom nikada ne znaš na čemu si, postoji rizik od povrede ili nečeg nepredviđenog što može da ti ugrozi ili okonča karijeru, tako da gledam da se osiguram”, podvlači crtu Jeković, koji nakon detaljnog pretresa biografije, zatvara svoj dosije i vraća ga u arhivu do neke druge prilike…

 

FOTO: Privatna arhiva

Fejsbuk komentari

PODELI
Prethodni tekstODBOJKA: Najava desetog vikenda SUUB lige
Naredni tekstUbedljiva pobeda pravnica
Student novinarstva na Fakultetu za medije i komunikacije i zaljubljenik u košarku. Životna želja mi je da spojim posao i hobi i da izveštavam sa međunarodnih klupskih ili reprezentativnih takmičenja u pomenutom sportu.